Ако постоји неко типично обележје човека са почетка XXI века онда је то „свезнање“. Савремени човек изложен је културно-васпитним моделима којима се у њему гради осећај да он све зна и да му је све доступно. Данас је свако стручњак „за све“. Сви све знају. Свако има приступ истини. Свако има осећај да је открио све тајне овога света.
Камо среће да је тако. У ствари је супротно. Изложени смо „контракултури“. Оно што је до јуче било срамота, данас је понос. Оно што је само бледа сенка вредности, данас је идеал. Не разликујемо себе од идола. Прогласили смо жито за кукољ, а кукољ за жито. Не зна се ни шта пијемо, ни шта једемо. Понашамо се као да ћемо живети вечно, а живимо у надама чак и ако је очигледно да су нереалне, или ако је време наше могућности свело само присуство. Као да само несрећа може човека да пробуди из сна нечовечности, и да га подстакне да се запита ко је он у ствари, куда је пошао и које су границе његових моћи.
Оно што је најчудније је живљење у очекивањима. Онај ко нема основа средства и услове за живот, он живи у очекивању да ће се створити услови да има основе потрепштине и да ће доћи дан када неће живети у егзистенцијалном страху. Онај ко има мало очекује да има више, а оном ко добије то више, почесто апетит нагло порасте, а понекад и “подивља”. Само мали број духовно будних људи уме да контролише своја очекивања и буде задовољан са оним што има.
У реду је да сваки човек има право да врши изборе у свему ономе што се односи на његов лични живот, личност, васпитање и слично. Оно што није у реду је да своја права задовољава тако што другом човеку намеће своје виђење ствари, своја уверења, а то значи и своје заблуде. Није проблем ни једна врста посебности и различитости. Уосталом, на лутрији живота је неизвесно шта је ко добио. Све то може да се и разуме и прихвати. Оно над чиме треба да се запитамо јесте где су границе људскости и културе. Разлог да то учинимо је врло једноставан. Кад год је застарнио у својим идејама, човек је застранио и у делима, а иза тога следила је казна ради „чишћења“. Онај ко не разуме опомене, разуме бол.
Постоји „хиљаду“ начина и разлога да сваки човек другим људима чини лоше, и само један да другим људима чини добро. Тај начин зове се разумевање. Оном кога не разумете, не можете учинити добро. То јест, све оно што чините са убеђењем да чините „најбољу ствар на свету“ је само ваше виђење, став, убеђење, намера… а то у очима и души оног кога покушавате разуверити, освестити или „пробудити“ може да изазива не само одбојност, већ и презир, па и бес.
Посматрајући понашања, коментаре и ставове на такозваним друштвеним мрежама, лако се може уочити читава лепеза различитих погледа на једно исто питање. Није проблем што људи различито суде, проблем је што су искључиви, што нису спремни ни да покушају да разумеју оно о чему суде. При том, изгледа, да што мање знају, то више причају. Зато што свако има своју истину, зато свако има и своју патњу. У ствари, борба добра и зла одвија се у свакој личности и има своју манифестацију управо у односу према другим личностима, а посебно оним које се налазе у подређеном положају. Мало је људи, који у интеракцији са другим људима, у њима гледају себе. Још је мање оних који су свесни да је Бог присутан у сваком човеку, и то управо кроз дух као део Божијег обличја. Не вреди да се молимо Богу ако га не поштујемо у себи и људима око нас. Милостиви Бог дозвољава да човек изабере своју суштину, да је искаже и испољи. Пусти га да покаже шта може и жели, а када застрани „клепи га по ушима“, изнова пробуди дух у њему и пусти га да поново тумара све док се не исцрпе животне могућности.
Једна од тако очигледних истина, а тако тешко прихватљивих, је она да ни један човек са овог света није однео ништа осим можда своју душу и оно што је током живота сабрао у истој. Залуд је на милион начина указивати да је физичка димензија човека пролазна. Велика већина људи опчињена је физичком раскоши свог окружења и опијена ватром својих осећања. Не плаши се човек физичких губитака зато што не може без тог физичког, већ зато што не може без својих осећања. Она су тај импулс који нас буди, али и који нас успављује. Колико тога само чинимо да бисмо се осећали добро и сигурно. И на шта смо све спремни да бисмо то постигли. Шта нас спречава да стигнемо до циља званог безусловно задовољство и мир? Наша чула окренута су ка спољашњем, физичком, знатно више него према унутрашњем – духовном. Тражимо дух у материји, а материју у духу. Моћ да то пронађе за сада има само Бог. Ту моћ човек вероватно неће стећи све док његова свест не буде нарасла до мере да осећа какве последице изазива својим поступцима у животима оних према којима има одговорност.
Латити се положаја ради физичког богаћења, значи копати рупу за себе. Људска срећа, зову је и судбином, је у ствари збир жеља „духова“ и бића са којима је био или јесте у некој интеракцији. Није толико важно шта желимо да постигнемо, важно је шта чинимо. Није толико важно како се ми осећамо у вези са оним што смо учинили, важније је како се у вези са тим осећају они на које се то чињење односи.
Момчило Степановић
