Хвала Вам што нам указујете поверење и бирате наше семинаре. Пре него што се одлучите за било који семинар, молимо Вас да се упознате са садржином овог чланка до краја.
Ово је наша мала “поклон обука” која можда може допринети да имате више користи од семинара чији сте полазници.
Зашто семинари не дају резултате?
Не мора свако од нас бити најбољи. Нису победе на такмичењима најважнији показатељ педагошког рада. Не морамо ићи на семинаре да бисмо се усавршавали. Не морамо бити супернаставници – да бисмо били на висини свог задатка!
Има нас који сматрамо да у раду са децом има важнијих ствари од разних конкурса и који немамо потребу да добијемо признање околине, јер осећамо и знамо да радимо “праву ствар”. Има нас који у својим учионицама, склоњени од ока јавности, градимо бољи свет градећи личности наших ученика. Има нас разних, са различитим приступима и приоритетима који дају добре резултате, али нема много оних који су без усавршавања или “самоусавршавања” изградили своје путеве успеха.
Не морамо имати жељу да се усавршавамо! Можемо ми и без семинара, трибина, скупих дебелих књига. Можемо, али и не морамо. Семинари су стварност коју не можемо да избегнемо. Ако је већ тако, зашто не извлачимо више користи од тог улагања и труда?
Зашто људи на семинаре више иду због дружења него да нешто “науче”?
Пракса да будемо “послати” или “позвани” на семинаре који трају од један до три дана, једва да даје резултат какав има, на пример, добра петнаестоминутна ТВ емисија.
Често се догађа да дружење са колегама, у току рада и у паузама, буде значајнији исход од саме обуке. Како је то могуће?
Веровали или не, разлози нису само у слабом одабиру тема, метода рада или квалитету семинара. Иако квалитет програма доста варира, иако има исувише “израбљених” или споредних тема, иако методе нису увек по мери полазника, руку на срце, на сваком семинару, онај ко то жели, може да “чује” нешто. Дакле, није поента у скромним дометима “слабих” семинара, већ у скромним дометима целокупног система стручног усавршавања у образовању. Чак и најквалитетнији семинари постижу забрињавајуће скроман учинак. Зашто?
Основни проблем је што су семинари “једнократна педагошка терапија” након које се полазници враћају у исто окружење из којег су дошли.
Захваљујући “механизму адаптације”, мозак сваког од нас семинар доживљава као искуство које није део свакодневице, и због тога га смешта у краткорочно памћење. Да би било шта од семинара опстало потребне су снажне емоције и да се одмах након обуке ново уведе у праксу.
Ако то током обуке није остварено, све брзо одлази у заборав. За људски мозак, семинар је само епизода, а не и налог за било какву промену устаљених образаца. Инерција менталних навика готово увек савлада нове приступе и концепте. Тиме се добрим делом обесмишљавају и временска и материјална улагања у стручно усавршавање.
Да би се у пракси догодила нека промена, важна је активна стимулација током дужег временског периода. У нашим умовима, мало тога се може променити “на брзину”. Менталне навике чине да свако од нас тежи ка “утабаном путу” и рутини.
Како год да се сналазимо у свом послу, наш ум ће то временом прихватити за једини оправдан и сврсисходан начин. Да то није тако, деца не би морала годинама да иду у школу, а ми бисмо могли да их “сачекамо” на одређеном узрасту и једноставно им испоручимо потребна знања.
Важно да не очекујемо да ће се промене догодити самим тим што смо “одслушали” семинар.
Наш мозак има механизам за уштеду енергије. Тај механизам се противи променама устаљених образаца понашања и тежи да нас врати на пут који добро познаје. Тај исти принцип, тежи и да наша чула буду у стању “пасивне активности”, и дозвољава да буду подигнута на “ниво потпуне будности” само када смо у животној опасности.
Ако заиста хоћемо да професионално напредујемо, треба да активно савладамо тај механизам. То значи да треба да снагом свести будемо отворени за ново, и да нам професионално преиспитивање постане навика. Само ако пронађемо активну мотивацију да упознате концепте задржимо у свом уму довољно дуго, док их не употребимо у пракси, и да их користимо све док не постану део нашег искуства, они ће бити уграђени у постојећи стручни потенцијал. До тога можемо доћи само ако верујемо да у нашем послу нешто може да се промени, и ако верујемо да нам наш посао може донети више радости и задовољства.
Наш највећи професионални, а исто тако и животни, непријатељ су наше МЕНТАЛНЕ НАВИКЕ. Оне из сенке управљају нашим радом и нашим животима. Оне нас чине инертним и затвореним за промене чак и онда када је очигледно да идемо главом кроз зид. Мењање устаљених мисаоних модела је суштина рада на себи. Ако мислимо да можемо радити на себи, а да не мењамо мисаоне обрасце, онда то личи на покушај да од блата и прућа правимо кућу. Када схватимо да наш мозак управо то жели, онда нам није тешко да кажемо себи “Доста је било, хоћу да покушам нешто ново!”
Не смемо дозволити да наша зона комфора буде граница нашег професионалног или личног света.
Ако већ морамо да трошимо време и енергију на стручно усавршавање, а морамо, не дозволимо да будућност свега онога што добијемо зависи од емоција развијених током обуке. Оне свакако не могу бити интензивне свих 8 или 16 сати, а и сви знамо да је мало група за обуку у којима нема бар један “гутач” позитивне енергије и позитивних емоција.
Ту се крију основни разлози веома скромних резултата стручног усавршавања. Ако желимо да себе сматрамо професионалцима, потребно је да знамо како функционише мозак и да не идемо супротно природи.
Не може, и не треба, свако од нас да буде најбољи, али свако може да буде успешнији, да са радошћу одлази на посао, и да се са истим тим осећањем враћа у своју приватност. Искустава и модела за стизање до тог циља има на претек, али потребно је да их усвојимо. Услов за то “усвајање” је “рад на себи”, што у овом случају значи, рад на својим менталним навикама.
Нико нас не може учинити успешнима, ако ми сами не знамо где су узроци наших неуспеха!
Са задовољством ћемо поделити са вама своје тајне успеха и дати вам рецепте за које знамо да “функционишу”. То је све што је до нас. Остало је на вама – желите или не желите да се мењате, пристајете да се усавршавате или не! Ако пристајете, морате извршити притисак на свој “мозак” да прихвати промене!
У стручном усавршавању, све је у ствари, мање или више, исто као у раду са децом. Деца која хоће да уче – хоће, она која неће – неће, па чак ни силом. То је зато што њихов ум не сматра да је то потребно и што је снага већ формираних менталних образаца јача од наших покушаја да их мотивишемо да ураде за себе нешто више у животу.
Деца су мала, па и не разумеју живот довољно. Ми смо одрасли и зато треба да преузмемо одговорност за свој професионални пут на којем успех зависи искључиво од посвећености и спремности да учимо целог живота. То никако не значи да треба да радимо много више – већ да треба да смањимо расипање времена и енергије.
Смисао стручног усавршавања је да са мање енергије и труда – постигнемо више. Зато смо ту!