Зашто сам се одлучио на овај корак?
Догодиле су се страшне ствари. Страшније од најцрњих слутњи. Ако смо се и прибојавали варварства међу децом, очекивали смо га од оних које смо идентификовали као неуспешне или проблематичне. Сада знамо да прича о дечијој деструкцији уопште није једноставна или наивна.
Десило се што се десило. Назад нема. Не зна се да ли више боли трагедија, или коментари колега, или надлежних. Сви све знају, а решења нигде. Они који би требали да објасне зашто се све десило, углавном, или ћуте, или доливају уље на ватру. Још не знамо шта нас је снашло, али знамо да луксуз који је сада доспео на наплату, не смемо себи поново да дозволимо. Шта учинити? Чекати? Не! Да су институције и надлежни знали шта треба да се уради, било би већ урађено.
Када је почела пандемија, главни терет наставе изнели су практичари, и то претежно са својим приватним ресурсима. Поново смо у сличној незавидној ситуацији. Општа друштвена криза ушла је у школе. Нема нам друге већ да се сетимо оне прастаре: „Уздај се `усе` и у своје кљусе“, (за млађе, и оне који можда нису упознати, „кљусе“ и „рага“ су стари називи за коње које су људи користили за тешке физичке послове.) По природи ствари, наше „кљусе“ требало би да буду наша знања. Међутим, да смо имали адекватна знања, до трагедија не би ни дошло. Шта преостаје? Ништа друго осим онога што смо успели у пандемији; да се ујединимо и потражимо решење у својим искуствима и ресурсима.
Нико не познаје децу боље од нас који свакодневно водимо педагошке и људске битке са њима.
Одавно је јасно је да се са децом нешто догађа. Сада је кулминирало. Начин на који можемо да допринесемо превазилажењу кризе, јесте да изађемо из већ традицоналног стања „баш ме брига, није моје да о томе мислим“, и да узмемо ствари у своје руке. Како год да гледамо на ситуацију, ми смо ти који излазе пред децу и родитеље, и који ће на својим плећима носити не само старе терете, већ и овај нови који је сада додат. Односно, који је већ дуго ту, а којег смо сада постали свесни.
Стицајем околности пре неколко година уочио сам проблем презаштићености и започео да га упознајем и проучавам. Интуитивно сам осећао да ту нешто озбиљно, дубоко и опасно није у реду. Временом коцкице су почеле да се слажу. Уследио је пројекат Самостално дете – успешно дете, трибине за родитеље, радионице за колеге. Размена искустава о проблемима у раду са децом показала је да постоји значајан број презаштићене деце и велика потреба да се ова тема обради у форми семинара за учитеље и родитеље. Тим за семинаре удружења Креативни учитељи се сложио да је то приоритетна тема. Настао је семинар Рад са презаштићеном децом, у непосредној и онлајн варијанти. Више информација можете добити на овом линку.
Након немилих дешавања, у разговорима са колегама, а и пратећи медисјке извештаје и друштвене мреже, уочио сам да је тренутно схватање презаштићености лаичко, површно и погрешно – слично схватању од којег сам и сам кренуо. За већину наставника и родитеља презашићеност је (безазлена) размаженост, која евентуално децу чини незаитересованом за школу, али која није неки феномен вредан пажње у овом сложеном педагошком тренутку. То је озбиљна заблуда иза које се крије најозбиљнији не само педагошки, већ и друштвени проблем. Сви знамо колико смо строги према коришћењу наркотика, а и не слутимо да презаштићеност може да „уради“ исти посао, и то „бесплатно“!
Пошто времена за губљење више нема, одлучио сам да своја сазнања и искуства јавно поделим, како са колегама, тако и са родитељима, у нади да ће се можда покренути круг разумевања и сарадње. Одмах да будемо јасни, у овој причи, без родитеља као сарадника, немамо шта да тражимо.
Сврха ове ове едукације за учитеље је разумевање проблема који је кулминирао трагедијом у ОШ „Владислав Рибникар“ и оснаживање за едукацију родитеља. Надам се да ће и остали, који располажу релевантним информацијама у овој области, следити ову иницијативу, поделити своја искуства. Верујем да само сопственим залагањем можемо остварити сингерију потребну за превазилажење актуелне педагошке кризе. Следи скраћено и прилагођено тумачење презаштићености. Полазимо од претпоставке да „неприајтеља треба прво да упознамо, да бисмо могли да га савладамо“.
Презаштићеност – авет која отима нашу децу!
Презаштићеност није нова појава. Било је тога увек. Само се другачије називало и третирало. Има људи који проживе живот, добију децу, а затим и остаре, али никада не одрасту. Ментално остану вечита деца која су позитивна само када је све по њиховој мери и вољи, а који обично „подивљају“ када наиђу на проблеме. Да бисмо разумелии о чему се заправо ради, кратко ћемо размотрити шта је васпитање, зашто је настало, и чему служи.
Када би у животу могло да се ради само оно што је пријатно и што се жели, васпитање не би било потебно, и вероватно не би ни постојало. Када би човек живео сам, васпитање опет, не би било потребно. Али, немогуће је живети тако да се ради само оно што је пријатно, а немогуће је и живети сам, јер, други људи су ту. То значи да је васпитање неопходно како бисмо се ускладили и синхронизовали са социјаним окружењем и могли да постанемо део заједнице.
Једини прави проблем у васпитању је управо то „усклађивање“. Оно подразумева одрицање, а одрицање подразумева непријатност. Ако дете успева да добија све што жели, онда нема одрицања, ни непријатности, али нема ни васпитања (читај: усклађивања). У микро заједници, породици, то може да „прође“. Ако родитељи тако желе, дете може да буде центар света, краљ, краљица, цар, па и мали „Бог“. Међутим, када дође време за школу, заједница се шири. Сада више није могуће бити центар света. И шта сада? Дојучерашњи „цар“ мора да се избори за своје место у групи, а он зна да се бори само дреком, сузама и хистеријом. Све је добијао на готово, и сада је у проблему. Осећа велику непријатност и тескобу. Очекује да се све реши у његову корист, као што се увек решавало, али то се не дешава. Напокон, покушава и нешто друго осим дреке, али то захтева напор који он не познаје. Ни осујећење, ни напор, он нема у свом искуству. Тако за њега настаје: „Ужас од школе“! Учионица постаје место са којег треба побећи главом без обзира. Цврц! То није могуће. Дојучерашњи „сервис за испуњавање жеља“ (читај: породица) нема у понуди ту опцију. Катастрофа на помолу! Ако се ситуација не реши до пубертета, за њега школа постаје (како у жаргону кажу) „дебилана“. Зато, он себе и свој свет тражи и проналази изван ње. Упознаје себи сличне и постаје део мреже отпадника, не само отпадника од школе, већ и од живота.
На жалост, овај сликовити приказ је реалност. Презашићена деца се сударају са стварношћу и са школом, и то у оној мери у којој нису спремна да поднесу промену начина менталног функционисања, напоре и непријатности које школовање подразумева. Тада заиста настаје катастрфа и то ЕМОЦИОНАЛНА. Свет се руши! Одједном, оно што се тек по некада и на кратко појављивало, постаје све учесталије и интензивније. Појављују се негативне емоције – појављују се осујећења и фрустарције. Док није било школе, није било ни фрустрација. Логично, иза тога долази „повезивање“ – школа = непријатност = мука. Следе – одбојност и мржња.
Дојучерашњи „цар“ сада „капира“ да је школа главни кривац за све и почиње да је презире и мрзи. Како време одмиче и мржња ради своје, он почиње да мрзи и заједницу, децу коју доживљава као супарнике, простор, запослене. Ако је „атерирање у стварност“ баш болно, напокон се суочава се са чињеницом да живот ипак није бајка. Тада започиње да презире и мрзи, не само школу, већ и сам живот. Што се више узнео, то се више „разлупа“ приликом пада. Понекад и сасвим пукне па крене да смишља начин како да се освети свима, почев од оних који су га „издали“ и престали да буду „сервис за испуњавање жеља“, преко школе за коју сматра је боље да не постоји, него да фрустрира децу; па до оних који нису хтели да се помере са места које је „цар у покушају“ за себе зацртао. Не заборавља ни оне од којих је нешто очекивао, или којима је завидан. Када је већ свестан да од пређашњег живота нема ништа, онда одлучује да врати коме шта може, али и да „наплати“ све оно што је доживљавао као непријатност. Успева да се присети неправди нанетих му ко зна када. Преувеличава, мења тезе, смишља и спроводи одмазду.
Опростите ако је овај опис превише „пластичан“. Потребан је да бисмо разумели контекст васпитања презаштићене деце. Пошто је васпитање практично најурено из школе, а у доброј мери и из породице, наше је да се изборимо за његов повратак.
Да будемо конкретни!
Прва, основна и најтежа чињеница са којом морамо да се суочимо је да нема васпитања без непријатности, напора и одрицања. То је цена усклађивања која се не може избећи. Љубав је важна и неопходна да би дете примило васпитање, издржало напоре и сачувало самопоуздање. Али, љубав је у зони пријатних емоција, а пријатне емоције не васпитавају. У васпитном смислу, љубав је само „енергија“ која детету треба да обезбеди снагу и допринесе да без већих траума поднесе терет васпитања, али, запамтимо, љубав не васпитава.
Васпитање је изван зоне емоција. Оно је у разуму. Дете не пристеје на васпитање зато што је оно пријатно и лепо, већ услед пробуђене свести. Зато децу не можемо васпитати само љубављу. Ту правимо прву и најчешћу грешку, и ту треба да будемо мудри. Дете не зна шта је за њега добро. То је дужан да зна и спроведе родитељ. Извините ако боли, можемо рећи то и овако – љубав није довољна за васпитање.
По својој природи мало дете упућено је на емоције. Оне омогућавају да искаже своје потребе и избори се за њихово задовољење. У тој, првој фази развоја, оно што зовемо логиком, инелигеницојм или разумом, гортово у потпуности је пасивно. Да би започело да користи разум, дете прво мора да сакупи одређен број информација. То спроводи путем чула и емоција. Док год успева да функционише на емоцијама и чулима, оно НЕМА ПОТРЕБУ ДА КОРИСТИ РАЗУМ. Докле год не користи разум, нема ПРИМАЊА васптања.
Да би се „примало“ васпитање разум мора да буде активиран – стављен у употребу. За активирање разума потребан је ПРОБЛЕМ који покреће мишљење. Докле год нема проблем, дете нема разлог да мисли. Ово никако не значи да дете вештачки треба излагати непријатностима, или не дај Боже малтретирати, али значи да када ради нешто што није добро за њега, ваља јасно и одлучно рећи НЕ, то није добро! Ако то не чинимо дете се руководи њему дражим принципом – пријатношћу. За њега добро постаје оно што је пријатно.
Ако желимо да дете буде добро, потребно је да стрпљиво и доследно принцип доброте постављамо изнад задовољства!
То „НЕ“, у којој год форми да се саопштава, је најважнија реч детињства. Она дете покреће да мисли, да решава проблем и да се УСКЛАЂУЈЕ. Не да се прилагођава, веђ управо да се усклађује! На жалост, добром делу данашњих родитеља је жао да дете фрустрирају. Није ни чудо. Пуно је “стручњака” који их тако саветују.
Прилагођавање које дете чини да би примило или задржало љубав је „дресура“ а не васпитање.
На жалост, тужно и тешко је то рећи, али утисак је све снажнији, да су данашња деца више „дресирана“ (купљена нечим) него васпитана. И када поштују правила, више их поштују из страха од казне, неко из свести да то тако треба. Да би дете уопште покушало да се усклади, оно мора имати довољно квалитетних прилика.
Презаштићена деца не знају шта значи ускладити се. У њиховом искуству то не постоји. Којем се год детету допусти да формира навику да безусловно остварује своју вољу, оно је у озбиљном ризику. Када се развије навика „Све мора да буде по мом“, преостаје само „дресура“ чији су домети истовремено и скромни и опасни. Попустљив родитељ сматра да је боље да попусти и поштеди дете траума, и да ће се све поправити када дете сазри. Заборавља да ако дете нема довољно снажан разлог да сазри, до сазревања неће ни доћи.
Васпитање подразумева развој свести. Ако нема свести – нема ни васпитања.
Свако настоји да окружење прилагоди својим потребама. Основни начин прилагођавања окружења потребама јесте набавка онога што недостаје. Подразумевамо да што више имамо, то је боље. На жалост, није све што имамо на радост, срећу и корист. Некада су људи децу највише чували од непријатеља. Знали су да дете може да се „исквари“. Данашњи родитељи својој деци непријатеље купују! Купују, јер не знају шта раде. Сматрају да су обезбедили љубав, радост и задовољство, а заправо су пред дете ставили „темпирану бомбу“, не слутећи да дете може пронаћи прекидач за њено активирање. Да знају шта купију, не би им било тешко да објасне зашто то сви имају а оно нема. Исто као и деца, памет укључе тек када ствари крену по злу.
Када родитељи започну да истражују проблем, обично наиђу на “презаштићене одрасле” који полазе од себе, (сматрају фрустрације најстрашнијом ствари овога света) и који константно понављају приче да са децом треба што више причати, да деца трпе огромне притиске, да не могу да издрже… Апсолутно је тачно да презаштићени, и деца и одрасли, тешко подносе фрустрације. У “нормалним” оклностима то се превазилази у раном детињству. Касније, када одрасту борба против “фрустрирања” деце, постаје њихов приоритет. Сматрају да оно што “боли” њих, боли и децу. Не виде да проблем није у подношењу фрустрација, већ у подношењу стварности и недостатку усклађености.
Тачно је са децом треба причати, али на време док приче још не доживљавају као празне, док их прича не смара, док нам још верују и док нас чују. Ако смо закаснили, прича их неће много дотицати, посебно ако је начин живота не поткрепљује. Када дете уреже у душу да је оно централна фигура овог света којој све треба да буде поређено, која увек треба да се осећа савршено, и којој ништа не сме да „фали“, сви око њега су дискредитовани.
Суштински је важно да правимо разлику између васпитања и „дресуре“. „Уради ово да добијеш оно“ је непорављива грешка која спречава примање васпитања. Уз то, ни једно људско биће не заслужује „дресуру“. Иако она није ни етички, ни педагошки принцип, и те како је присутна. Лакше је дете уценити, него приволети. Али, тиме се пропушта прилика да се оно усклади!
Шта нам још „запржава чорбу“?
У тешким временима људи су жељни свега, од хране, мира и безбедности, па до љубави, пажње и радости. Наши преци су живели напорне и неизвесне животе. Ратови, болести, немаштина, па и глад, вековима су обликовали њихове жеље и њихову свест. Били су жељни свега, а посебно неоптерећеног живота и уживања. Временом, то је постало идеал. Да се мало ради, а добро зарађује. Да ни о чему не мора да се мисли и брине – да је што мање проблема за решавање. Ипак, одрицања су била неминовна. Сатисфакцију у својим одрицањима су добијали кроз чувено: „за мене је касно, важно је да деца имају све“. Зато су деца често добијала знатно више него родитељи. Неки су буквално „одвајали од уста“, да би деца имала комфор и луксуз. И та непромишљеност је стигла на наплату. Родитељску поруку: „ја нисам важан – ти си важан/а“!, многа деца су злоупотребила и погрешно схватила. “Ако сам важнији од својих родитеља, важнији сам ваљда и од вршњака” – је њихов резон. Умислила су да су заиста важнија од осталих, да су нешто посебно, да је њихова основна дужност да уживају, и да је то уживање смисао живота. Још увек већина родитеља и не слути да „незаслужено“ уживање представља велики ризик.
Када дете добија све што жели, у дугим временским интервалима, то „репрограмира“ мозак и његову биохемију. При сваком налету задовољства продукује се одређена количина допамина и других „еликсира среће“. На први поглед, рекло би се, то је оно што се тражи. Јесте свако то тражи, али као што претерана туга неће донети ништа добро, неће ни претерана срећа. Људи остају затечени када им се каже да осим небриге децу може „искварити“ и превише љубави и превише задовољстава. Да је то чињеница, ево објашњења.
Свако дете има опсег толеранције на снажна и интензивна осећања. То важи и за одрасле. Поређења ради, међу одраслима, неко се напије од једне „чашице“, а неко може да поднесе неколико без видљивих знакова алкохолисаности. У питању је телесна биохемија и њени капацитети за подношење и неутрализацију алкохола. Када су деца у питању, њихово расположење може да постане њихов опијат. Све док је продукција допамина у границама које дете добро подноси, нема проблема. Али, када је допамина превише, ситуација се компликује. Допамин није сам себи сврха, он покреће осталу биохемију и представља „гориво“ за адреналин. Ако постоји нека реална опасност, ако је у питању „бори се или бежи“ адреналин је драгоцен, али, ако то није случај, настају услови за мождану „олују“ – стање преосетљивости, напетости, раздражљивости…
Енергија не може да мирује, и сада имамо дете које дречи, вришти, бацака се или хистерише, а ми не знамо шта ћемо са њим. У тој ситуацији, изгледа да нема друге него допустити да се „истутњи“, односно сачекати да ниво адреналина опадне. Овде видимо да презаштићеност није само „темпирана“ за васпитање, већ и за емоционални развој и биохемију мозга. Значи, прича постаје озбиљна.
Код мале деце, у случају константног изобиља допамина, мозак започиње прилагоађавање на пријатну „емоционалну олују“. Припрема све што треба како би каналисао и процесуирао огромне количине радости преточене у допамин. Он тада претпоставља да ће такво стање трајати вечно. Увећава број рецептора и спремност за продукцију већих количина адреналина. Ту почиње нова компликација. Допамин је и даље „погонско гориво“, а рецептора је много и „увек су гладни”, заправо временом „све су гладнији“. Док има „горива“, нема проблема. Међутим, када га нема, настаје проблем који се манифестује као недостајање, а зове ЗАВИСНОСТ.
Тако, корак по корак, дете постаје зависно од сопственог расположења. Када је добро расположено, све је у набољем реду, али чим се „емоционална олуја“ стиша, или када треба урадити нешто незанимљиво, (рецимо домаћи тадатак), настаје проблем који је веома сличан апстиненцијалној кризи код конзумента наркотика. Поменути домаћи задатак постаје проблем јер дете зна да се тада неће осећати добро. Оно не зна да проблем није у домаћем, већ у изостајању продукције допамина, али то ништа не мења. Шта сада? Тек у овој фази родитељи примећују да није све баш идеално, али и даље дају све од себе да дете буде срећно и задовољно. Верују да ће време учинити своје и да ће се све добро завршити. Од сагледавања грешке, још су далеко. Најчешће је неће никада схватити, а ни прихватити, бар не док не доспеју до психијатра. Ако баш имају среће, и по неки психолог ће препознати и разумети о чему се ради, али је упитно да ли ће било шта рећи, или ће причу сматрати сувише компликованом и болном за родитеље, и усмерити се на ублажавање последица.
У фази укорењене навике да је допамина у изобиљу, и томе прилагоћене биохемије мозга, проблем је озбиљан. А дете расте. Све је незадовољније, и све теже долази до преко потребне порције задовољства. Када и дође до ње, онда ваља изаћи на крај са изобиљем адреналина, који опет тражи своје. Ако уобичајени извори задовољства не дају довољно материјала, започиње потрага за другим изворима. То је зачарани круг озбиљног поремећаја, који је, потсетимо се, започео такорећи спонтано, кроз игру и све оно што детињство подразумева.
Ето како и зашто нека деца развију аутозависност од сопственог расположења, игре и угађања. Када до тога дође, већ је развијен озбиљан емоционални поремећај веома сличан оном који је карактеристичан код употребе психоактивних супстанци. Психоактивна средсства су у ствари „емоционално“ активна средства. Ако дете у тој фази одведемо на проверу, да ли конзумира наркотике или алкохол, тест је негативан. Међутим, ако се уради снимање можданих елекрто и биохемијских функција, установљава се да је „емоционална олуја“ у пуном јеку.
Освестимо се, деца су пронашла начин „да се ураде“, бесплатно и невидљиво.
Признајмо, успели су да стигну до 1 : 0 за њих. За дивно чудо, они нам то одавно јавно говоре, али још не разумемо добро њихов ментални језик.
Будимо слободни, па допустомо овде себи једну иронију. Сва је срећа да болести емоција још нису дефинисане као болести, и да се третирају као психолошки поремећаји или тешкоће. У супротном, вероватно би више било оних који су на боловању, него оних који су емоционално здрави. Ова иронија је црна да црња не може бити, али ако се не ухватимо у коштац са презаштићеношћу, екранизмом, угађањем, конзументском грозницом, елитизмом и сличним појавама, биће да нас чека да и то признамо себи.
Када поменусмо игру, сви знамо да је она основна полуга дечијег развоја, да дете треба и мора да се игра као би упознало своје окружење и развијало се. Али, и ту има једно велико али. Игра није само извор радости и задовољства, већ и допамина. У свеопштој клими, погађате, за презаштићене, она није део решења, већ део проблема. Прешаштићено дете, или се игра превише, или се не игра уопште. Игре које не подижу допамин га не занимају. Чак се и игра злоупотребљава. Развојна игра је она у којој се дете креће и размишља. Ако недостаје кретање или размишљање то је “празна” (може се рећи “допаминска”) игра. Замка је да ће дете кроз игру потрошити енергију и смирити се. Видели смо да може да буде и супротно – да што се више игра, више енергије има. Превише игре, посебно у комбинацији са угађањем и одсуством фрустрација, одлична је увертира за добру „емоциналну олују“, коју дете сада обожава.
Када причамо о игри, навећа замка је такозвани „бесплатни допамин“ из екрана. Он је најчешћи окидач на темпираној „емоционалној бомби“ која живот детета које је рођено „здраво и право“ може претворити у „пакао“. Не заборавимо: „Бесплатни сир налази се само у мишоловци!“ (народна пословица) „Бесплатни“ допамин из екрана је мишоловка за нашу децу. „Допамин“ (читај: радост, срећа или задовољство) треба да буде последица уложеног труда и активности, награда за тај уложени труд, а не разлог због којег се живи и за који се живи.
Као што изобиље новца уме да буде мишоловка за дете, исто тако, мишоловка је и сваки екран који стоји испред детета. Тек по неки „мајстор“ успеће да из мишоловке извуче „сир“ а да не добије по „тинтари“. Одрасли полазе од себе и претпостављају да и код деце та ствар функционише исто као код њих. Велика грешка! Када се мозак у фази формирања структура интензивно излаже електронској стимулацији, он прихвата за примаран виртуелни свет. Реална стварност је за њега у другом плану. Такав „оперативни систем“, у дечијем мозгу, је јако тешко и болно “реинсталирати”. Мождана биохемија не дозвољава брзе измене, а дете сваку спољашњу интервенцију доживљава као терор над његовим правима.
Причом, придиком и критиком, можемо да успоримо или зауставимо продукцију допамина, али не можемо да утолимо допамиско-адреналинску глад, нити да умањимо незадовољство које више није само емоционално, већ и биохемисјко. Скоро па идентично, као физичка глад. Тако долазимо до тачке на којој оно што је било тако добар извор радости, постаје извор проблема. А онда се још и питамо шта се десило, зашто губимо дете, ко нам га је преотео.
Када дете каже: Досадно ми је!, оно поручује: Недостаје ми допамин!
На родитељу или учитељу је да процени о којем допамину је реч, да ли о оној природној и заиста реалној потреби, или о оној накнадно развијеној, увећаној – оној која прелази или је већ прешла у патологију.
Разобличили смо терен на којем се води битка против презаштичености. Ако разумемо принцип, јасно је какву стратегију треба да предузмемо. Исто тако, важно је да будемо свесни да процес „одвикавања“ подразмева трауме и време. Не само време да се дете навикне на умањене порције допамина, већ и време да мозак изврши ново усклађивање. То траје, и то боли, али други пут не постоји, осим можда оног о којем право да говоре имају само психијатри – лечење медикаментима.
Могу ли одрасли бити презаштићени?
У школи, осим изазова који се односе на рад са презашићемом децом, постоје и изазови са презаштићеним родиељима, али и колегама. Одрасли презаштићени понашају се слично деци, размишљају и руководе се осећањима – “играју” на осећања. Важније им је да дете буде задовољно и срећно, него како се понаша и размишља. Деци обезбеђују сијасет забавних активности како им не би било досадно. Ако дете каже да не жели неку активност, одмах пристају на то. Пренаглашено су брижни у смислу како се дете осећа. Углавном су им важне оцене, а не постигнућа. Веома бурно реагују на угроженост и неправду. Правдају дете чак и када је “провидно” да само избегавају казну. Окривљују другу децу, и могу да буду пристрасни. Раде домаће задатке уместо детета. Укључују дете у различите ваншколске активности, и то по принципу “шта дете жели”. Добро се сећају свега што им је сметало у детињству, па настоје да то елиминишу у детињству свог детета. Њихов мото је: “Како дете жели!” У односу на дете, највећи проблем је недостатак одлучности да се супротставе деструктивном понашању – да кажу оно НЕ! Када их дете “избаци из такта” умеју опасно да се наљуте и бурно реагујуу. Деца то брзо схвате и науче до које границе и када могу да иду.
Занимљивост
Илустрације ради, у Шведској значајан проценат деце основношколског узраста своје олује стишава лековима. Иако је код њих живот и рад у школи организован тако да се олује што мање подстичу, нема трчања, цике и вриске, иако родитељи деци дају слаткише само једном месчно, ипак су се определили да и лековима реагују на „емоционалне олује“.
Заиста треба да се запитамо шта је то што они знају, а ми не знамо. Швеђани јесу другачијег културног и емоционалног израза, али, ако ништа друго, мир, српљење и ред би итекако добро дошли нашим учионицама, а посебно ходницима и игралиштима. То је тема приче о школском васпитању која је обрађена у семинару Уметност васпитања.
Ко је у малом, а ко у великом ризику да постане жртва презаштићености?
Када напокон схватимо да тај, у почетку савршени начин одрастања, ако се пређе граница коју дечији мозак може да поднесе без значајније измене неуронских структура и неуротрансмитера, у ствари постаје погубан по дете, обично је већ касно.
У педагошком смислу важно је да на већ речено додамо информацију по којој можемо благовремено проценити која деца су у великом ризику, а која нису. Овде долазимо до различитости по основу темпетамената. Два типа деце, (а то је приближно половина популације), колерици и сангвиници, имају природне склоности и особености које су одлична подлога за проблеме у случају презаштићености. Енергични колерици, снажно усмерени на циљ, су и без презаштићености пуни енергије, склони лидерству и манипулацији. Ако их додатно „емоционалне олује“ узму под своје, постају спреми на све. Будући да су веома интелигентни, могу да постану екстремно деструктивни – да интелигенцију користе у деструктивне сврхе. Ту за њих, али и нас, почиње нова прича. Пошто су по крви и темпераменту рођени за вође, брзо и лако окупе своје војнике, лепршаве, разигране и лакомислене сангвинике, као и слабије и млађе колерике. Сада је то већ озбиљна екипа у којој снгвиници раде главни посао јер су лакомислени, немају осећај ризика, нити одговорности. Иако обично немају лоше намере, у недостатку свести и размишљања, чине све оно што лукави колерици осмисле, а не желе лично да спроведу. А и зашто би. Безазленим сангвиницима никада није доста забаве. Обожавају публицитет. Немају границе и морају све да пробају. Шта се даље догађа, не треба наводити. Свакодневно нам уши брује од њихових авантура.
Овај део приче изнет је да бисмо могли да проценимо ко је у каквом ризику. Опрезног, сумњичавог и несигурног меланхолика, као и сталоженог и мудрог флегматика, „емоционална олуја“, знатно теже хвата, и права је срећа да је тако. Ваља напоменути да се анализа по темпераментима подједанако односи и на дечаке и на девојчице. Пошто су дечаци склонији екранизму, то су у већем ризику. Међутим, ваља напоменути да када се развију „емоционалне олује“ код девојчица, оне умеју да праве подједнако озбиљне проблеме као и дечаци, а понекад и веће. Прича о темпераментима детаљно се обрађује у семинару Награда и казна о којем можете видети информације овде.
Уместо закључка!
Изложени приступ васпитању назвао сам Одрасталица. Надам се да је уопзнавањем тематике постало јасно да је основни проблем у потреби да родитељи и остали који раде са децом – одрасту. Не можемо бити на висини задатка аку су нас деца прерасла, а изгледа да јесу. Признали ми то или не, деца и технологија, су нас „надиграли“, а да ми нисмо били свени чиме и како. Очигледно је да педагогија којој смо учени више „не пије воду“. Одавно ми то сви осећамо и видимо, али некако нам је било тешко да се изместимо из онога чиме нам је мозак испран током школовања. Индустријаска револуција, на чијим потребама су базиране класична педагогија и школа, одавно је завршена. У пуном јеку је социјална револуција чије основно „топовско месо“ јесу наша деца. Оно што топови и сабље вековима нису нису успели, успевају оловка и екран.
Не бих да „мрачим“ али све је почело када је васпитање најурено из школе, а у доброј мери и из породице. Време је да то променимо. Наставни садржаји, школа и учење, су „мачији кашаљ“ у поређењу са оним што се дешава у позадини дечијих живота. Школа је све мање део њихове приче, а ми све мање учествујемо у формирању њихових личности. Важније им је шта кажу вршњаци него родитељи и учитељи. У њиховом свету све може да се освоји или купи, а ми смо страна тела која ремете планове и која ваља елиминисати чим не служе испуњавању жеља… Пуно је деце коју медији и окружење васпитавају више од породице и школе заједно. Куда то води, видећемо. Само не треба да се чудимо зашто. Ми смо то допустили. Прихватили смо „уживање“ као центарлну тему живота, а рад као нужно зло. Допустили смо да забава буде центарална тема одрастања и живота… Заборавили смо од чега и за шта се живи, заборавили доброту, васпитање. Газимо морал и сопствену памет да дете не би траумирали, јер у тој нашој школи је научено да треба да пријави родитеља или учитеља ако подигне глас на њега, а о подигнутој руци да и не говоримо. Није ли време за тачку!
Ето, толико. Надам се да је ово „писаније“ о презаштићености унело бар мало светлости у оно што нас сналази и допринело разумевању ситуације, ризика и опасности – бар мало указало на смер у којем треба да усмеримо мисли и поступке.
Молим вас (множина) да, пре него донесете суд, размислите и проверите има ли истине у концепту који је предочен. Да проверите „ради ли посао“ и у вашој изведби. Ако не ради, или даје лоше резултате, наравно игноришите све, али вас молим да не одустанете пре него што проверите и покушате. Неко је рекао: Покушати – то је нужна цена успеха. Покушајте! Покушајмо! Заиста није тешко. Заправо је све сасвим једноставно ако умемо да читамо ментални језик и код наше деце.
06.05.2023.
Момчило Степановић
