Имате ли предшколца? Бринете да ли ће бити успешан у школи? Питате се да ли је довољно спреман? Ако је Ваш одговор “ДА”, на добром сте месту.
Малим променама можете постићи пуно, олакшати му улазак у свет образовања и обезбедити школски успех сразмеран способностима.
Полазак у школу је међу најважнијим догађајима у животу. Тада и ту се стиче улазница за живот. Од тога како се дете снађе при поласку у школу зависи у којој мери и на који начин ће се развијати, колико ће користити и унапређивати своје способности, развити ентузијазам и самопоуздање.
Шта се збива?
Начин одрастања данашњих генерација, и технологија која им је све доступнија, чине детињство другачијим. Учитељи знају, свака нова генерација доноси са собом сасвим нове изазове.
У смислу поседовања знања, деца су све спремнија, али у смислу поседовања особености личности потребних за живот и рад у заједници – све су мање спремна. За данашњу децу живот је “игра и забава”. Зато када се сусретну са обавезом званом “школа” доживљавају је онако како су до тада “живела”.
Питање емоционалне и интелектуалне спремности детета за извршавање обавеза које школовање подразумева је кључно питање спремности за школу. Није толико битно шта дете зна, као што је битно колико је емоционално и инетелектуално спремно да прихвати изазове описмењавања.
Традиционални начин обуке усмерен је на стицање одређених знања и вештина. То данас није довољно. У окружењу које од деце често не захтева ни минималне обавезе, када о свему важном брине неко други – не може се очекивати да се развију одговорност, емоционалне и интелектуалне вештине. Данашња деца најчешће “тренирају” само забаву и игру – и то ону забаву и игру у којој не мора много да се размишља.
Шта можемо да учинимо?
Данашњој деци су потребне активности којима ће надоместити оно што им је ускраћено безбрижним детињством – потребне су им активности које активирају њихове интелектуалне, емоционалне и социјалне способности на нов начин. Потребна им је стимулација у складу са начином одрастања.
На бази дугогодишњег искуства у подршци деци увидели смо на шта добро реагују, које и какве активности дају оптималне резултате. То су активности које подразумевају истовремено ангажовање на више “поља” – такозване “истовремене” радње.
Ако децу доведемо у ситуацију да “морају да користе мозак” – чинимо им велику услугу. Тиме им помажемо да схвате ону димензију живота без које у школи нема одговарајућег успеха.
Већ са две годнине деца знају да кажу “НЕ” ономе што им није занимљиво. Да ли је традиционална педагогија спремна за нове изазове? На жалост, ни близу. Деца данашњег времена нису она за коју их сматрамо. Зато их тешко разумемо.
Многа деца овај свет виде као место које је тако дуго и брижно припремано за њихов долазак.
Постоји ли решење?
Шта год да деца раде или уче, треба им давати разлог да мисле – да користе мозак за мишљење.
Пошто деци не можемо “пресадити” своје мишљење, морамо им помоћи да изграде своје.
Њихов начин размишљања одређује њихове животе и домете у истим. За успех деце у животу, начин размишљања је неупоредиво важнији од знања која усвајају.
О који камен се саплићемо?
Забава је лепа и слатка, али је мало оних који пронађу начин да пристојно живе од игре и забаве. Машта је чаробна моћ људског ума, али умногоме потсећа на млин који меље оно што се унутра убацује. Ако убацимо жито – добићемо брашно, али, ако убацимо камен добићемо песак и похабан млин који више неће моћи да даје фино брашно. Зато је важно да знамо о чему наша деца маштају. Оно о чему маштају – постаје оно што мисле и “живе”.
Безбрижно детињство јесте благодат за дете, али ако та благодат подразумева да место резервисано за животне вредности, у дечијем уму, заузму “глупости” – онда је за дете боље да нема то привидно безбрижно детињство.
У коју рупу смо упали?
Заштитити дете од потребе да мисли и преузима одговорност је исто што и рећи му да је неспособно да брине о себи и својим поступцима.
Кључ је следећи. Мозак нешто мора да ради, ако му не понудимо да “меље жито”, он ће се тупити на камену. То је његов посао, а прекидач за искључивање не постоји.
Најгора ствар коју, у најбољој намери, свом детету можемо учинити, јесте да га лишимо потребе да мисли – да мислимо уместо њега.
Има ли излаза?
Излаз постоји!
Прва и најважнија ствар је породица,. На жалост, школа не оспособљава довољно за живот у породици. Улазимо у бракове “као гуске у маглу”. Обично имамо у виду само оно што треба да добијемо, а не и оно што треба да пружимо, или чега треба да се одрекнемо. Много је нас којима нико није рекао да је брак заједница у којој се не може добити више него што се има за уложити, и да човек не може имати већег непријатеља од својих очекивања.
Да бисмо деци обезбедили стимулативно окружење – потребно је да се одрекнемо неких својих навика.
Зато је важно да разумемо да дете на живот и свет гледа својим очима – да то што види од одраслих прихвата за “исправно” и добро. Узалуд је што дете “волимо највише на свету” ако нисмо спремни да се зарад те љубави одрекнемо онога за шта смо свесни да то за дете није добро.
Где смо?
Већина родитеља осећа потребу да својој деци обезбеди што бољу стартну позицију у животу, а таква могућност се све чешће тражи ван школе. Зато је много деце окренуте ка спорту, језицима, уметностима, вештинама, приватним школама… Колико год да се трудимо око детета, најважније је да оно заиста буде спремно за школу – да има развијене вештине и способности које ће му омогућити да својим бићем ПРИХВАТИ ШКОЛУ И ДОЖИВИ ЈЕ КАО СВОЈУ.
У широкој педагошкој понуди сада постоји школица која је усмерена на припрему за школу по мери данашњег детињства. Зове се Креативна школица успеха.
Распитајте се за ту школицу!
[contact-form][contact-field label=”Ime” type=”name” required=”true” /][contact-field label=”E-pošta” type=”email” required=”true” /][contact-field label=”Veb mesto” type=”url” /][contact-field label=”Poruka” type=”textarea” /][/contact-form]