Колеге, слушају ли вас деца? Да ли вам смета када излажете важну лекцију, а приметите да се група деце у то време фино забавља?
Када нас деца не слушају, а ми управо предајемо важну лекцију, то у нама изазива не само љутњу. Смета нам што не препознају важност тренутка и не преузимају одговорност… Свима позната прича коју “цвркућемо” малте не свакодневно.
Међутим, када одемо на семинар, брзо то заборавимо.
Одлучимо се, на пример, да одемо на семинар који се бави васпитним радом, а очекујемо да добијемо чаробну фолрмулу за ефикасније излагање градива како би нас деца боље слушала…
Чекајте, нешто ту није у реду. Или ми не разумемо децу, или деца не разумеју нас.
Не, није ни то. Изгледа да се веома лоше разумемо.
Када дете дође у школу и очекује да му пре свега буде забавно и лепо, обично томе не придајемо неку пажњу.
Али зашто онда, када одемо на семинар и ми сами очекујемо то исто?
Какву год мудру, истиниту, или “паметну” да чујемо, мало је оних који реагују. Дошло је време у којем мало ко реагује на “обраћање памети”. Већина реагује на “обраћање емоцијама”.
Јесу ли нам медији толико испрали уши за паметну и мудру реч?
Јесмо ли и ми просветари престали да користимо памет и дозволили да реагујемо само на оно што “гађа” наше емоције?
Е, сада, доста је било шале и ироније. Ситуација је озбиљна. Нешто озбиљно се догађа!
Памет постаје непотребна! Мудрост такође! Наука још и више!
Мора ли све у животу да буде режирано? Да ли семинари на којима треба да размењујемо искуства и идеје треба да буду позоришне представе да бисмо веровали у оно о чему се говори? Зар нам више није довољно да нам неко каже или предложи решење за одређени проблем?
На жалост, више ни чаробни штап није довољан.
Ми ни у шта више не верујемо, чак ни у науку којом нам пуне уши још од детињства. Подлегли смо утицају новог идола. Он се зове ЗАБАВА! Само оно што је забавно – то је лепо. Оно што је паметно – то је обично досадно.
Шта ће нам “памет” – забава је једноставнија за употребу!
Одрасли смо, хајде и то да прихватимо. Али, ако себи то дозвољавамо, зашто онда не прихватимо да и деца имају право на такав став и однос према школи!
На жалост, школа никада није имала за циљ да децу научи да мисле. Њен циљ је знање којим се купује оцена, а не знање које учи животу и смислу.
Од недавно, на семинарима, било да сам полазник или реализатор, обраћам посебну пажњу на реакције полазника. Просто је невероватно како брзо постанемо деца и радимо све оно што покушавамо да сузбијемо код деце! Знам, тешке су ове речи, али и истуините су.
Сада долази оно најстрашније – док не нађемо снаге да разумемо себе, нећемо успети да разумемо децу!
Ако Живот буја у нама и не да нам мира да саслушамо онога чији је задатак да нам укаже на неке аспекте наше професије, каква је онда ситуација са децом? Ако ми одрасли, па још и педагози, не можемо да “исконтролишемо” своју машту и у миру “чујемо” онога ко покушава да нас нечему обучи, што се онда чудимо што нас деца не слушају.
Деца мисле исто што и ми: ДА ЗНАЈУ СВЕ ШТО ИМ ТРЕБА!
Као што ми не осећамо потребу да учимо, а при том се жалимо само тако да нам је тешко да изађемо на крај са изазовима, шта нас онда спречава да разумемо да и многа деца не иду у школу да би учила, већ ради неких других ствари и околности.
Имамо ли снаге да признамо да је живот увек испред и изнад свега! Имамо ли снаге да признамо да деци требају пре свега педагози који их уче животу и животним вредностима, а онда и разним вештинама и знањима која могу да употребе у животу.
Имамо ли снаге да признамо да деци треба школа која их учи животу?
Школа у чијем фокусу је наука до које се долази трговином знањима и оценама (“дај ми знање да ти дам оцену”) треба да потражи своје место у музеју. Живот и време траже другу школу.
Ако децу не научимо да кажу “НЕ” ономе што за њих није добро, ако их не научимо да су достојанство, част, мудрост, поштење, истина, рад, “образ”… важнији од машти драге и миле лепоте и забаве, узалуд је и труд и време које смо у њих уложили.
Ако деца не знају да бар елементарно разликују лоше и добро у свом понашању, каква је корист што можда знају да препознају то исто код других, у причама или “науци”.
Ако у децу не усадимо осећање да је човек биће које треба да живи од свог рада, узалуд ће носити сва остала осећања!
Овако како је сада, полако али сигурно идемо ка времену у којем ће једина вредност живота бити забава. Занемарили смо да ово није први пут да су људи теже ка том циљу, а заборавили смо и како се све завршило када је Богу досадила та авантура људског духа.
Извињавам се свима које сам уплашио, али када следећи пут пођете на неки семинар, посветите мало пажње моментима на које сам покушао да укажем. Кад будете разумели колеге, вероватно ћете разумети и себе, а онда ће бити једноставније да разумете и децу, јер, то су ипак деца.
Када ми као педгози изађемо пред децу, ми им можемо само, на овај или онај начин, понудити знање.
Ко ће од њих и шта узети “за понети својој кући”, то је већ предмет њихове одлуке, стања, пажње, воље, тренутка и свега осталог што доприноси да нешто “узму или оставе”.
Када узмете у руке евалуационе упитнике, имајте у виду да пре свега оцењујете сами себе, па се пре него што оцените друге запитајте да ли сте и шта паметно, мудро и корисно сазнали, добили, понели… Сетите се који је циљ семинара, коју област покрива и да ли нуди некаква решења. Оно, колико вам је било лепо и забавно – оставите по страни, осим ако семинаре не доживљавате као живо позориште које треба још више да вас удаљи од сурове педагошке стварности.
Ако, пак, нисмо кадри разликовати “паметно” и “забавно”, не смемо очекивати ни да деца то чине! То што нас на нашим факултетима овоме нико није учио, не оправдава нас. У суштини, то и није питање знања већ питање свести о улози и месту свих нас који се мешамо у дечије животе и чији је задатак да деци укажемо на изазове који их очекују у времену за које не можемо нити претпоставити како ће изгледати и шта ће донети.
