Научно-стручно полазиште
Процес припреме деце за живот, какав се практикује у школи, није баш у складу са природом, то јест са начином на који су се деца припремала за живот до пре само неколико деценија.
Људски мозак се хиљадама година еволутивно и генетски прилагођавао конкретним условима одрастања у природном и социјалном окружењу. Међугенерацијске промене начина одрастања биле су веома мале све до друге половине XX века када долази до наглих промена у којима се тешко сналазе и деца и родитељи.
Зашто се јављају тешкоће?
Људски мозак, а дечији посебно, склон је коришћењу “утабаних” мисаоних путева. Да бисмо били у миру са самим собом, и да не бисмо осећали напетост или (негативно) узбуђење, наш мозак настоји да избегне непознате ситуације, податке и све оно што не препознаје као важно за живот. То је орган чији је основни циљ да обезбеди да живимо. Све активности мозга, (као што су мишљење, реаговање на емоције, обрада информација које примамо путем чула, учење или стицање искуства) су у функцији остварења тог циља.
Треба да имамо у виду да свако учење за мозак представља напор јер захтева не само памћење већ и формирање нових мисаоних образаца и путева – нових синапси. Управо тај “напор” на који мозак мора да пристане да би се учење остварило је основни разлог зашто нека деца имају отпор према школи.
Учење подразумева стално “репрограмирање” мозга. У почетку деца смисао живота виде у игри, и то посебно оној која изазива снажне емоције. Временом, њихов мозак се на то навикне, то му прија, и најрадије се тиме бави.
Све док деца не схвате да је смисао учења у служби “живљења”, мимо њихове воље и контроле, у мозгу се покреће механизам уштеде енергије. То за последицу има несвесно избегавање учења – учење се доживљава као непријатност, односно “бесмислену активност”.
Шта учинити да деца учење не доживљавају као непријатност?
Као што у свакодневном животу тежимо да користимо “утабане” путеве, тако је и у учењу. Да би деца заволела учење, поребно је да се још пре сусрета са школом, развије склоност ка интелектуалним изазовима.
У данашњим условима, када већина деце трпи бар неки вид презаштићености, деца пре поласка у школу већ развију своје интелектуалне навике и интересовања на основу којих учење доживљавају као сувишно и “сморно”. Лакше и лепше им је када се забављају.
Најједноставнији и најефикаснији начин да помогнемо свом детету да заволи учење јесте да га ослободимо терета презаштићености и омогућимо му да упозна реалан живот. То подразумева да тражимо и пронађемо приступ који ће детету помоћи да превазиђе подешеност мозга да штеди енергију и да избегава напор. Њему није проблем да се бави познатим стварима, нити да на основу познатог гради претпоставке. Та врста “унутрашњег монолога” подразумева коришћење већ формираних структура. Проблем су информације које захтевају формирање нових мисаоних путева. Догађа се да што је мањи број већ усвојених информација, у дечијем мозгу, то је већи отпор усвајању нових. Дугорочно посматрано, то може да буде разлог оскудног развоја синапси, а самим тим и скромних интелектуалних способности које називамо ниским IQ-ом.
Где је “кључ школског успеха”?
Опште је познато да је рана стимулација интелектуалних способности од суштинског значаја за школски успех. Јасно је и да је интелигенција у вези са генетским предиспозицијама, али, исто тако, евидентно је да се на раном узрасту она и те како може стимулисати.
У интелектуалном развоју деце, за родитеље, васпитаче и учитеље, веома је значајно да знају да постоји посебна фаза интелектуалног развоја када долази до убрзаног “скоковитог” развоја интелектуалних способности. Та фаза се може сматрати фазом “буђења” и интензивног развоја интелигенције. Временски, она доста варира од детета до детета. Код неке деце тај процес започне веома рано, код неке тек у пубертету, па и касније. Узрока за кашњење “буђења” интелигенције свакако има више, али оно на шта можемо утицати јесте управо превазилажење отпора према природној склоности мозга да штеди енергију и избегава оптерећење.
Основно педагошко питање није како да свако дете буде “генијалац”, већ како да се постојећи ресурси оптимално искористе.
