Maštači

Мој први роман, Маштачи, настао је у тренуцима промена које су у међувремену процветале.  Хвала свима који су ме подстицали на овај вид стваралаштва…

Застао је. Вероватно је одмеравао моју реакцију тек сада приметивши да се презнојавам. Размишљао сам како да све ово прекинем пре него што кула првобитне радости буде срушена.
– Зар тако није лакше? – покушах да на фин начин искажем неслагање.
– Што више попуштамо, то смо мање своји. Све више препуштамо да неко други мисли за нас, да осећа за нас, па чак и да живи уместо нас. Постали смо више посматрачи туђих живота него учесници свог. Нисмо свесни да треба да се пробудимо и преузмемо одговорност за своје животе.
– Сада Вас не разумем – признао сам, а у ствари ми је било непријатно да отворено изразим неслагање.
– Говорим ти ово јер је то поента целе наше приче. Када будеш ушао у разред сети се да је твој учитељски задатак, да децу учиш да мисле, да им помогнеш да отворе духовне очи, да помогнеш да се роде и духовно, да буду будна над својим животом.
– Сада ми је јасније. Указали сте ми на шири контекст, – покушао сам да се оправдам.
– И да хоћеш, не можеш угушити њихову машту. Да бисмо се боље разумели послужићу се једном сликом. Машта је као млин. Ако унутра убациш жито, добићеш брашно. Али, ако унутра убациш камен, добићеш песак који ће ти ветар бацити у очи. Уз то, ако у млин убацујеш камење, он ће се брзо потрошити и више неће моћи да меље фино брашно. Твој учитељски задатак јесте да оштрице дечије маште сачуваш за животно жито.
– То разумем – потврдио сам трудећи се да колико толико оправдам указано ми поверење.
– У моје време причало се да је најважније сачувати здрав разум. То време је прошло. Данас је најважније сачувати здраву машту! Она је та сила која понекад успева да наврати неке људе да се преобразе у оно што по природи нису. Ретко када ће неко учинити зло, ако је претходно укључио разум. Зато је кључ успеха у учитељском послу управо то – учити децу да мисле својом главом. Обучити их томе пре него што буде касно, пре него што деструктивне идеје прерасту у уверења, а себичност у зло. Сама знања су друга прича. Ко шта жели да научи, он научи. Ко не жели, не може се на то присилити. Твоје је да понудиш знање на начин који је деци разумљив и близак, који је у складу са нивоом на којем функционише њихова психа. Шта ће од понуђеног узети за понети својој кући, то је већ питање мноштва услова, од тренутка, па до воље, спремности и способности.
– Значи, одлуку да ли да учи или не, свако доноси сам за себе.
– Твоје је да утичеш на оно што можеш, да препознајеш шта деци треба и да им то нудиш. Можда су то некада била знања, али данас лепеза дечијих потреба је знатно шира, а пре свега треба им светионик који ће им помоћи да се оријентишу у животу. Твој задатак је да укључиш светионик који је скривен у њиховој интуицији. Прекидач за то, налази се у њиховим срцима. Нећеш то увек успети, али ћеш увек то покушавати, осећам то.
Овде сам разумео његову борбу и страст. Хтео је на још нешто да ми укаже. Вероватно је осетио моју сумњу.
– Молим те опусти се и покушај да разумеш време у којем живимо. Више готово да се не обраћа пажња на мудру и паметну реч. Све мање верујемо у људе и све се мање међусобно поштујемо. Иако су нам уста све пунија поштовања, срца су нам све пунија зависти и злобе. Све постаје привид, укључујући и правду. Већина нас очекује од других оно што ни сами не чинимо! Људска реч значи све мање. По мом виђењу то значи да све мање укључујемо памет.
…

Komentari

comments