У настојању да пружим допринос решавању све озбиљнијих питања анимозитета и неразумевања између родитеља и наставника, одлучих да напишем неколико редова. Намера је веома једноставна – доста је било неспоразума на релацији “родитељи -наставници”. Време је да отворено разговарамо о свему и сарађујемо за добро наше деце. То је наш најбољи заједнички интерес. Зато овај текст посвећујем свим родитељима и наставницима, а као поклон свим ученицима пред нови почетак. Ако сте родитељ школског детета или наставник, ово је прича за вас.
Тема одговорности родитеља и наставника, и међусобних ингеренција, постала је стална, како у свакодневном животу, породичним окупљањима, стручним скуповима, тако и у медијима и на такозваним друштвеним мрежама. Општи је утисак да се та “коска” пречесто баца између родитеља и наставника, али за дивно чудо – увек има ко да се упеца и залети.
Шалу на страну, проблем је озбиљан. Његова суштина није у домену одговорности ни наставника, ни родитеља. Наставници углавном добро раде оно “за шта су педагошки формирани” и за шта су “истренирани”. На другој страни, родитељи желе да својој деци пруже што је могуће више. Дакле обе “стране” имају добре намере – и једни и други желе деци добро – и једни и други су, у глобалу посматрано, ДОБРОНАМЕРНИ. То практично значи да постоји нешто, неки ометајући фактор, или околност, нешто што чини да напори и једне и друге стране не дају жељене резултате. У жељи да помогнем да се превазиђе неоправдани анимозитет (нетрпељивост и сумњичавост) између наставника и родитеља, и у намери да допрнесем да се нешто промени у педагошкој стварности, свести и мисли, покушаћу да демаскирам “скривене околности” – тај трећи фактор који се занемарује.
У основи проблема је то што је просветни систем одавно прерастао у образовни.
Да ли су васпитање, етика и култура некоме сметали, па за њих одавно нема довољно места у школи – не бих у то залазио. Углавном, имамо школу која још увек далеко више припрема децу за науку, него за конкретан живот у социјалном и економском окружењу. Систему је још увек најважније шта деца знају, шта могу да “изверглају” а готово је небитно какве људске особине развијају и у какве људе израстају. Ако изузмемо оцену из владања, која је у суштини мерило нечег другог, ни у једном званичном школском документу о томе не пише ни реч.
Драги моји, одавно смо се удаљили од смисла.
Једног дана, надам се не тако далеког, постаће јасно да проблеми са којима се суочавамо ипак падају на “душу” школи. Људи који данас “управљају друштвом и животом” ишли су у школу, али се у истој, док су били ђаци, нису довољно бавили оним што је приоритет, а то је смисао живота, смисао друштва, етика, култура… За тај “пропуст” нису одговорни ни они сами, а ни њихови наставници који су само радили свој посао. Једноставно, онај ко је кројио капу, није сматрао да деци треба понудити нешто више од Вукових “писмена” и онога што је развијено под окриљем данас најконтроверзније речи – НАУКА! Може се рећи да школу никада није превише занимало да децу научи да мисле својом главом. Биће да некадашњем друштву, они који мисле, нису били баш неопходни, а посебно не међу “обичним смртницима” којих је у школи највише. Тако је, на жалост, и данас. Наставници раде оно што им је речено. Руку на срце, већина и много више од онога што се подразумева, посебно у основној школи, а донекле и у средњој. Високо образовање је прича за себе, прича која је одавно изван друштва, па и друштвених потреба и интереса. Рекло би се “империја у империји”, али оставимо то по страни.
Да има негативности и у основној школи, оних који не раде, или “не знају шта раде”, и то стоји, али, искрено речено, право је чудо да тога нема у значајно већој мери. Где је проблем?
Када су Вук и Доситеј оснивали школу видели су је као друштвени сервис који помаже народу да изађе из “мрака незнања”. Нешто што отвара врата према напретку и свету. Њихова визија и њихови циљеви били су јасни – пружимо људима знања којима ће употпунити своја искуства, знања која ће им омогућити више економске, културне и “људске” домете. За тадашње околности то је било највише што је неко могао учинити за свој народ. У том тренутку, више се није могло понудити. Међутим, сасвим је сигурно да нико није рачунао са тим да ће се школа “отцепити” од живота, и практично постати сервис науке. Све што се у њеној еволуцији догађало, ишло је у том правцу.
Док је породица васпитавала знало се ко је ко и шта се сме, а шта не. Од моралног угледа породице зависио је њен опстанак. Част породице, а ни част друштва, нису се смели доводити у питање. За породицу и државу се жртвовало, ако је било потребно. Било је то време социјалног јединства, социјалне одговорности, солидарности и морала какав данашњи човек не може да “појми”. Када је школа практично узурпирала право на морално васпитање, полако је кренуо преокрет. Прве генерације су и даље биле под снажним утицајем породице. Временом, тај утицај је све више слабио, да би коначно на ту тему била стављена тачка чудним законима о правима деце за које је свима јасно да нису у духу нашег менталитета, традиције, културе и сензибилитета. Биће да данашње друштво више воли децу него њихови родитељи, и да има потребу да их штити! Занемарујући при том ко је коме даровао живот, ко је за кога одговоран и ко кога треба да васпитава. Да ли због групе родитеља која се није баш снашла у родитељству, и која преоптерећена животом чини лоше ствари својој деци, сви треба да стрепимо од своје деце и државе? Зар ми нисмо били деца, и зар нам је спала круна са главе што су родитељи користили кратки поступак да нас призову разуму. Зар је постојао други начин да објасне да живот функционише на заслугама: “Што заслужиш – то добијеш”! Или, може бити, да ми као родитељи више не знамо шта је за нашу децу добро, али оставимо и то на страну.
Што је време више одмицало, школа се све мање се бавила животом.
Проблем неразумевања и несагласја интереса родитеља, наставника и друштва, није настао одједном. Од првобитног неограниченог поверења у личност и дело наставника, практично није остало ништа. Од најузвишеније професије, брзо смо прошли пут до обичних и веома мало цењених државних чиновника. Има чак и оних који наш рад сматрају играњем са децом.
Од првобитног мисионарског, до чиновничког статуса, није се стигло случајно. Што је школство имало дужу традицију то су класичне вредности, неговане и у породици и у друштву, све више уступале простор “академској”. Одавно већ, посебно у такозваном државном сектору, нико никога не пита какав је као човек и одакле потиче, већ шта је завршио и које “референце” има.
Кренимо редом. Ни данас немамо стратегију шта очекујемо и желимо од школе – “какве призводе она треба да фабрикује”! Пропагирамо на сва звона “друштво знања” јер су нам “духовне очи” затворене. Немамо снаге ни моћи да признамо да су сва успешна друштва данашњице – “ДРУШТВА ВАСПИТАЊА”. Тамо где постоје етика, васпитање и култура, дошао је и просперитет који укључује економију и образовање. Али, то није образовање које је само себи циљ, већ образовање које је у функцији васпитања, етике и културе. Ми још сматрамо супротно, да се васпитање, етика и култура могу научити као песмица из Буквара; стећи “учењем” и “причањем прича о доброти”. Покушавамо то већ деценијама и не одустајемо. Међутим, то још увек не “бива” и не успева. Шта више, биће да смо све даље од циља; и биће да се васпитање, етика и култура усвајају кроз оно што се доживљава, а не кроз “речи о доброти”.
Прошло је време када се школовање могло и смело сводити на “писмена” и образовање.
Сјајно рече владика Николај да је образован онај ко има образа, али не чуше га тадашње безбожничке власти, а не чују га ни ове данашње за које се не зна да ли верују у Бога, науку, или у нешто треће. Оно што треба као друштво да схватимо јесте да је крајње време да се окренемо “образовању образа” наше деце. Она су данас деца и ученици, али већ сутра она ће бити родитељи и друштво остаје на њима. Зато ће друштво будућности бити онакво каква је школа данас. То значи да треба да будемо спреми да дочекамо нова изненађења и, вероватно, неке нове проблеме. Дакле, суштина није у томе чему учимо децу, већ у томе шта пропуштамо да их научимо, а утиче на њихов живот и нашу будућност.
Није суштина у томе шта деци дајемо, већ шта од њих тражимо.
Све што нас је снашло од великог рата на овамо, на овом природно идеалном месту под Сунцем, је резултат занемаривања васпитања, социјализације, етике и културе, пре свега у школи, а затим, посредно, и у породици. Има ту и утицаја превазиђених наставних садржаја и метода, али то је сада већ споредна ствар. Школа пере руке од овог питања пребацујући одговорност на родитеље и њихову дужност да васпитавају децу. То је само невешт изговор. Родитељи су одговорни за породично васпитање, ту нема ништа спорно; али породица не припрема децу за живот у друштвеном окружењу. То ради школа. Самим тим одговорна је за свој “производ”. Она је та која поставља норме друштвено прихватљивог понашања и која треба да филтрира друштвено прихватљиво и неприхватљиво. Пошто на то нисмо на време обратили пажњу, данас је ситуација већ таква да треба да размишљамо коме давати знања, а коме не; и да процењујемо како ће их, тај коме их дајемо, сутра користити.
Такозвано бесплатно школство одавно је прерасло у “бесплатан сир” којег има само у мишоловци. Има деце која се у породици науче да варају, али добар део “вараличарског” заната испече се у школи. За то питање и школа и друштво су неми. Кажемо – то су деца. Да, то јесу деца, али када се као деца навикну да чине ствари супротне етици и култури, када ће се освестити? Велика већина – никад. Уместо да етика и култура буду темељ, а све остало надградња, уместо да школа буде алергична на “вараличарство” и све оно што је супротно етици, школа, (а посебно несвесни појединци) то малтене јавно развијају.
Како ће онда наша деца знати зашто иду у школу, када ни ми то не знамо!? Овим не желим рећи да у школи треба да влада гвоздена дисциплина, већ да пре него што се упустимо у наставне садржаје треба да деци заједно (са родитељима) укажемо где и зашто су дошла, са којим циљем, и шта треба да понесу кући. Може и треба у школи да буде и игре и забаве. Деци треба да буде веома лепо и пријатно, и са радошћу треба да иду у школу и у радости да уче, да се радују сазнању и ширењу својих видика. Али, све то у мери и у виду који не угрожава интегритет и достојанство школе као установе, нити достојанство наставника и ученика који у њој бораве.
Када све оголимо до краја, деца праве неред у школи управо зато што интуитивно “траже радост”. Врхунска наставничка вештина јесте управо то – обезбедити методе и услове за учење у радости. Да би се то постигло, пре било каквог учења, морају се поставити неке границе.
Деци треба да се објасни шта се од понашања у школу “не доноси”, као и да се без поштовања и културе у исту не полази, као што се на њиву не иде “без мотике”.
Када бисмо то оцењивали, исто као што оцењујемо знање, брзо би се пронашао заједнички језик. Једном речју, дете мора да зна где је дошло и шта се ту подразумева. Није на наставнику да изиграва “чобанина”, да уместо деце мисли, троши пола времена на умиривање, чува их једне од других и себе самих. Деца не залужују да их понижавамо тиме што “мислимо” уместо њих. Зар то није порука да немамо поверења, да она нису споссобна да се брину сама о себи, и коначно, да не треба да мисле о свом понашању, јер ми то радимо уместо њих. Да смо мало педагошки зрелији, схватили бисмо да то за њих није добро, и да је Бог сваком дао памет да би је свако користио. Ако неко то не жели, то је друго питање и његов избор који подразумева последице. Недопустиво је да једно дете, практично без последца, “терорише” тридесеторо друге деце, а да наставник мора да ћути, да не сме чак ни каже истину. Неко узме себи право да вређа “интелигенцију” тридесеторо других око себе, а његова личност се не сме увредити! Зато деца више и не знају за срамоту, а самим тим ни за морал. Тај луксуз се исувише скупо плаћа, а такорећи смо се већ навикли на то. Укључивање деце са сметњама је најхуманија могућа ствар, али та мисија класичним методама, и добром вољом наставника као основним ресурсом, једноставно, и веома често, није реална. Тим пре што смо у исти кош ставили скоро све развојне тешкоће психичке, социјане и физичке природе, и на то додали још и такозвану васпитну запуштеност. Чак и са оним за шта званична медицина нема решење, као што су неки поремећаји личности, наставници понекад морају да излазе на крај. Занемарили смо да свака посебна ситуација захтева посебан педагошки калибар наставника. О томе како прићи и радити са дететом које има какав емоционални или социјали развојни проблем, традицонално образовани наставник најчешће није чуо ни једну практичну реч током припреме за позив. Самим тим и он и дете препуштени су на милост и немилост ситуације.
На узрасту на којем долазе у школу морају да преузму одговорност за своје поступке и да имају ниво емоционалне регулације који обезбеђује да не угрожавају другу децу и себе.
Да се школа и школовање схватају озбиљно, као школа живота, о многим стварима на које наставници троше силно време и енергију не би се ни говорило. Пошто нисмо вешти да заведемо квалитетан социјални поредак, и квалитетну социјалну климу, не преостаје нам ништа друго осим да се боримо са негативностима и различитим врстама насиља и деструкције – да гасимо пожар. Када бисмо реаговали на задиркивање, као на нешто што је испод људске части и достојанства, питање насиља не би ни постојало, али све је то – шта би било – кад би било, а вероватно неће никада ни бити.
Дечија свест је у развоју. Деца најчешће нису “крива” што нису на висини изазова. Нису “криви” ни они који их у школу шаљу, а ни они који их дочекују. Одговорност је на онима који одређују “правила школске игре”. На жалост, они тога као да нису свесни. Изгледа да сматрају да је за ефикасност система довољно то што су циљеви на папиру добро дефинисани. Определили су се за формални приступ и уверени су да адмистративне мере, “писаније” и претње казнама, могу донети резултат. Да, могу и доносе, али не суштински, какав се очекује, већ исто тако – формалан. Ако једни у друге немамо поверења до мере да сваку ситницу морамо да запишемо, као да је то некакав доказ да смо то заиста урадили, о чему се то заправо ради! Зар смо до те мере изгубили поверење? Зар немамо толико знања, искуства и памети да не морамо сто пута изнова да пишемо “једно те исто”? Зар не постоји механизам да се неодговорни позову на одговорност, а да се не малтретијају одговорни и савесни? Зар то није понижавање најкавалитетнијег дела наставног кадра, вређање професионалног и личног достојанства, вређање њихове “интелигенције”? Зар није сврсисходније посветити време активностима и деци?
Наравно да постоје механизми, али изгледа да немамо храбрости и спремности да се рад одвоји од нерада на транспарентан начин.
Забога, срамота је ономе ко лоше ради рећи истину! Вероватно је хуманије због појединаца целу браншу третирати као нераднике и забушанте! Овако како је, нема другог логичног објашњења, осим да као практичари не уживамо ни минимум поверења, како у професионалном, тако и у људском смислу, од стране власти. Сви знамо да су најбољи часови они који нису шаблонизовани, али не одустајемо од шаблона. На другој страни исте медаље, ако смо се већ определили да строго пропишемо шта у школи треба да се учи, шта је препрека да се пропише и које етичке, васпитне и културне вредности се морају поштовати. Ако смо се определили да оцењујемо знање, шта је проблем да оцењујемо поштовање реда, етичност и културу? Шта је проблем да кажемо: Бука, неваспитање и некултура – стоп! Је ли срамота тражити од деце тако нешто? Је ли срамота оцењивати доброту? Очигледно јесте! Срамота је да ономе ко није добар кажемо истину у лице. Зато имамо то што имамо, и зато немамо оно што неки имају. Не бих отварао питање коме “оцењивање доброте” не одговара и ко би тим чином посекао грану на којој седи.
Овога, о чему овде говорим, нису дужни да буду свесни ни родитељи ни наставници, али су и те како дужни они који одређују шта и како ће се радити у школи. Школа у којој владају неред, бука и забава, у којој деца много више фантазирају него што мисле, губи ауторитет озбиљне установе. Предузели смо све да децу заштитимо од било какве угрожености, али смо заборавили да их, од вајкада, највише угрожавају њихове личне фантазије. Уместо даих од тога “заштитимо” ми смо омогућили да се тиме баве колико год желе и на који год начин, најчешће без било каквих последица. Отишли смо дотле да смо их заштитили и од “заштите”. Деца су добила сва могућа права осим права да буду заштићена од неваспитања, некултуре, своје самовоље и обести. Ако се дете у школи не понаша у складу са нормама и задатком на којем јесте, шта је гарант да ће када одрасте престати да се неадекватно понаша. Ту негде почињу наши проблеми, а где се завршавају, то се не да ни наслутити.
Ако већ тежимо ка демократији и демократским принципима, шта је проблем да свако ко представља институцију система буде под лупом корисника.
Зашто родитељи не би могли да се изјасне да ли су и у којој мери задовољни радом наставника којем су дали на “обраду” обично најдрагоценији део свог живота – своје дете. Зар не бисмо на тај начин брзо и једноставно одвојили жито од кукоља? Много пута се чује примедба да родитељи нису компетентни да процењују рад наставника. Биће да је рад наставника нека тајна и загонетна работа коју је тешко разумети! Родитељ који прати своје дете мора да буде упознат кроз шта његово дете пролази у школи, како се у истој осећа и шта ради. Сваки човек је “компетентан” да процени шта његово дете добија у школи и са каквим људима има посла. Ако ми као наставници имамо такву дозу неповерења у родитеље, са којим правом очекујемо да они имају поверење у нас? Зар то исто не може да се уради и у осталим сферама друштвеног живота, здравству, полицији, управи, и посебно судству? Зар само два питања не би завршила посао контроле много ефикасниније од силних екстерних и интерних евалуација, комисија, радних тела за које се стање шминка свим бојама и техникама. Та два питања су: 1. Да ли је (конкретни службеник) на висини професионалног задатка; и 2. Да ли је на висини људског задатка. Да би неко био државни чиновник треба да зна оно што ради и да буде достојан тог посла. Све може да буде једноставно до мере да стаје у једну реченицу. Када сам већ поменуо комисије и “радна тела”, желим да се запитамо шта смо у школи научили када нисмо схватили да је “руља” овај свет мењала само револуцијом, а да иза свих других просперитета стоји личност једног човека. Не постоје ли силне комисије да би се стало на врат онима који би могли да нас изведу из социјалног мрака у којем се налазимо. Ко год је покушао било шта да промени у систему, ово веома добро разуме.
Да прича не би остала недоречена, морам рећи још нешто, што опет неће бити баш свима пријатно.
Ради се о томе да је школа омогућила да академски ауторитет и легитимитет потисну оно што је од када је света и века доминирало – “легитимитет људскости”, људске памети, духовне и физичке снаге, и доброте. Данас ко има “академску тапију” може бити “нула од човека”, загорчавати живот коме год, и – ником ништа. Док год своју вредност будемо посматрали кроз папире којих смо се дочепали, нема бољитка. Ми смо људи, нисмо “папири”. Вредимо онолико колико људскости (саосећања), доброте и љубави имамо у себи. Чиме год да се бавимо, ако немамо људскост, диплома не значи ништа. На жалост, чак и право на ову истину је узурпирано. То многима не сме ни да се каже. Доживљавају то као нож забоден у срце. Њихов папир је суштина њиховог бића. Не усуђују се ни да помисле одакле су дошли, ко и где би били без њега. Да не помињем то како се све до те “иконе” – долази.
Дозволили смо да “папир” постане важнији од људскости. Можда зато у сваком човеку видимо “преваранта” који хоће да нас искористи. Куда то води, лако је претпоставити, али где су узроци? Ради се о легитимној злоупотреби науке, етике и “памети”. Направили смо законе који онемогућавају да користимо своју памет, али и обавезују да понекад радимо оно што је “ван памети”. Мало је данас људи и послова у којима човек може да ради оно што сматра праведним и поштеним. Имамо ли право да се запитамо чему служи памет ако за сваку ситницу постоји пропис како треба да се поступа? О каквим слободама причамо када су права данашњег човека највише угрожена управо морем закона. Да смо на време бринули о етици и култури, не бисмо се за сваку ситницу позивали на законе и прописе.
Да имамо унутрашње законе, спољашњи би били непотребни.
Служили би да се друштво заштити од неодговорних појединаца. Овако, готово сви смо постали неодговорни и понекад радимо ствари изван закона у нади да нас нико неће уловити. Ми још не схватамо да они који бацају смеће “где стигну” обично то раде из ината према онима који им “парају душу” тиме што, по њиховом виђењу, имају оно што нису заслужили. Дошли смо до тога да сваком сваком завиди на оном што се види споља, а нико ником не завиди на ономе што је унутра, у човеку.
Дотле смо стигли тако што су “људи од науке” одредили “правила игре”. Знају они и те како добро да су наука и “научна догматика” различити појмови, али нико се не одриче онога што му омогућава да влада другима и живи на туђ рачун. Зато је “научна догматика” максимално заштићена. Ако не мислите како они мисле, не пишете оно што они желе да чују и како они сматрају да треба – нисте “ништа” – јер, они су забога власници права на истину. Стигли смо дотле да за све постоји норма, па чак и како да говоримо и “мислимо”. Да ли саговорник разме шта говоримо, није важно. Важно је да се сто посто укалапамо у нечије језичко осећање. То што бисмо можда да имамо нешто своје – не долази у обзир јер постоји “норма”. Имамо ли снаге да се запитамо шта би се десило када бисмо увели норму правде и части у односу према другим људима. Колико нас би се стидело самих себе! Није ли школа испратила у живот генерације емоционално и морално неспремних људи у којима је нехотице развила егоизам и самољубље; научила их да “циљ оправдава средства и методе”.
Настави ли се куда идемо, ускоро нам памет заиста неће ни бити потребна – све ће бити написано и ни о чему нећемо морати да мислимо. Све што је потребно је да “подвијемо реп” и навикнемо се да будемо покорни. Занемарићемо да је Бог сваком дао главу и мозак, као и дужност да исте користи и сам расуђује шта је добро, а шта није. Колико год се трудили, забранама се људи не могу учинити добрима.
Сви знамо шта се све данас подвлачи под науку, и ко се све увукао у то коло. Да су деца у традиционалној школи учена да треба да заслуже оно што желе, и да онима који су желели оно што не заслужују није омогућено да папиром “оперу” своју личност, све би било другачије. Овако, позаузимали су позиције и нико им ништа не може, а да сами оду, не пада им на памет. Имамо ми и те како паметних, вредних и поштених људи, али они се у коло у којем се прљаво игра, не хватају. Они знају да је живот пролазна појава између две непознате тачке у времену и користе то време настојећи да не дозволе да им неко квари емоционално-интелектуални простор који су за себе изградили као своје мало место под Сунцем.
Према томе, колеге родитељи и колеге наставници, не залећите се на удицу “ко је крив”, него проналазите начине да сарађујете.
Вашој деци је то насушна потреба. Она више не знају коме да верују. Ако родитељи причају једну причу, наставници другу, вршњаци трећу, а медији четврту, онда ту нешто опасно не ваља. Сасвим је извесно да и родитељи и наставници губе битку са медијима који већ више васпитавају децу, и од родитеља и од наставника, заједно. То је нови изазов чија ће се цена тек утврдити и тек доћи на наплату. Прошли смо скупо платили безбоштво, изгледа да ћемо проћи и “контракултуру”. Већ дуго сајмове алкохола, разврата и кича зовемо културним манифестацијама. Ако неко културу схвата као “губљење памети”, онда се извињавам за претходну реченицу.
Времена за размишљање нема.
У васпитном, етичком, па донекле и у социјалном смислу, школа је одавно “ван главне игре”. На њу не рачунајте баш пуно. Може се десити да имате среће и да је дете у рукама оних који су свесни ситуације. Има и таквих, и то прилично, али, и руке и уста, су им добро везани. Наставник може да зна и осећа шта год, али мора да ради оно што му се каже и како му је речено – приоритет мора да му буде приписани наставни садржај. Васпитање и остало – колико се успут уграби.
Формално, воља да се нешто измени постоји, али начини који су остављени на располагању обично представљају “немогућу мисију”. Шта год желиш да промениш одобрава ти онај ко има другу перспективу и визију. Да би се добра воља за унапређивањем демонстрирала осмишљено је такозвано стручно усавршавање. На жалост, тај вид трансформације школе не може се употребити ни за шта озбиљније, а посебно не за заиста нове концепте. Они који одобравају програме су обично из редова “власника права на истину”, тако да је и та идеја практично већ доведена до апсурда и сведена на економски моменат. Већина програма заснована је на ономе што је већ виђено и што “сви знају”, а са циљем да се извуче нека цркавица. То да неко уради озбиљну анализу идеја и концепата, па затим да изабере оно што има перспективу и за чиме постоји потреба да се примени у систему – е то не постоји. Принцип да наставници сами бирају шта код себе треба да усаврше се своди на то да сами процене шта не знају и где су “танки”. То је само подгрејало оно што се на факултетима добро искрчкало – да “свако зна све” и да му ништа ново не треба. Они којима је стручно усавршавање најпотребније, најмање осећају ту потребу. Да постоји могућност да човек сам препозна “шта не зна”, и своје слабе стране, све би било лако. Пошто то, наравно није могуће, остаје да се проналазе ефикаснији путеви усавршавања наставника при чему је приоритет да се разграничи стручно-методички аспект и васпитно-социјално-етичко-културни. Велика већина актуелних проблема је у овом другом домену, а велика већина актуелних програма се бави првим.
Преостаје нам да, као родитељи и наставници, ујединимо снаге и енергију и верујемо једни другима.
Прва ствар коју морамо да урадимо јесте да отворено разговарамо о проблемима. Испод тепиха их је већ превише. Све што нас “боли” треба да изнесемо на светлост дана. Чиме год да смо незадовољни то треба да кажемо. Нико са стране нам неће помоћи, нити било ко има већи интерес од нас самих. Ми нисмо, и несмемо бити, супротне стране од којих свака има своје аргументе. Ни они који кроје “правила школске игре” не смеју бити супротна страна. Заједно их морамо убедити да треба да чују наше аргументе. И њима и себи морамо објаснити да су право и правда, на жалост, две различите ствари. Исто тако, оно што се нуди данашњој деци у школи, и оно што им је потребно, прилично се разликује. Школа ни близу не прати ритам времена, не само у смислу технологије, већ у смислу изазова који се појављују, и на које ваља реаговати како би се сачувала она линија доброг о којој говори Солжењицин. Ви имате интерес да ваша деца добију нешто више од живота, а ми, наставници, имамо интерес да часно и поштено зарађујемо свој хлеб, да оно што радимо буде признато и да “радимо праву ствар” за друштво. Не дозволимо да оно што је најмањи проблем (оцене) буде представљено као највећи. Ако дете из школе понесе само оцене, онда смо тотално подбацили и као родитељи и као наставници. Не дозволимо да се од дечијих чарки, којих је увек било и биће, праве драме. Насиље међу децом јесте озбиљан проблем, али оно је само последица занемаривања васпитања. Ако желимо решења, позабавимо се узроцима. Бављење последицама нас увек изнова уводи у замку “откривања криваца”. Када установимо да правог кривца не можемо казнити, јер је дете, онда кажњавамо неког другог. То не води решавању проблема, него их продубљује.
Треба да се вратимо на почетак. Док децу не научимо да мисле, стално ћемо трчати за њима и гасити пожаре.
Решења постоје и врло су једноставна. Недостаје нам само једно добро трежњење и преиспитивање куда идемо и шта желимо. Наша колективна свест је близу помирења да ништа не може да се промени. Увек и све може да се промени. Све је само питање схватања. Уједињени, и свесни, можемо завести ред у школама и објаснити деци где и зашто су дошла, шта су то дужност и обавеза, а шта забава и фантазија, шта је живот а шта је попуњавање времена од јутра до вечери празним мислима. Треба деца и да маштају, али време за маштање мора бити одвојено од времена за “употребу памети”! Те две ствари се чим пре морају посматрати као линије добра и зла којих је свако треба да буде свестан и о којима мора да брине.
Ми одрасли, и ми треба и да сањамо, али у ситуацији у којој јесмо, само када спавамо. Било би добро да се духовно пробудимо и сагледамо чије и какве грехе плаћамо, где смо погрешили… Мало је без везе да целе животе проводимо у сну о бољем сутра само зато што немамо снаге да отворимо очи и сагледамо шта нам не дозвољава да имамо боље данас. Нису нам “криви” људи око нас. Они само покушавају исто што и остали – да се снађу у животу, времену и простору – да “отму” од живота оно што могу. Управо ту је поента приче – никуда нећемо стићи отимањем. Треба да дајемо, а не да отимамо. Када немамо ништа друго, можемо да пружимо пажњу, разумевање, лепу реч… Можемо да разумемо оне који су себи натоварили више терета него што могу да носе, или на које је живот натоварио толико да не знају шта раде. Можемо бар да покушамо да будемо саосећајнији и да у сваком човеку видимо његов терет.
Људи су данас веома незадовољни и несрећни, сматрају себе несавршеним, а све је супротно од тога.
Да бисмо били бољи људи није неопходно да будемо савршено лепи, да се за нама свет окреће, нити је неопходно да имамо богатство. Све што треба да учинимо је да мало више пажње посветимо ономе што ћемо, у својој души, понети са собом када будемо одлазили из земаљске бајке.
Доброта и зло које смо учинили другим људима је све што остаје после живота, а од онога што смо приграбили, само оно што смо заслужили, није дуг који морају да плате наши потомци.
Боље је да нешто немамо, него да нас неко проклиње. И ово што нас сналази је нечији (духовни) дуг, али и разлог више да исти компензујемо добротом не би ли изашли из зачараног круга себичности и безумља. Док год покушавамо да узмемо од туђег живота, да бисмо свом додали, неко ће узимати од нашег. Ту унутрашњу капију свако затвара и отвара према стању свог духа и своје душе. Пут до душе је пут разума и вере у смисао живота. На другог страни, фантазије су опасан алат који нас може и уздићи и упропастити. Добре су ако ми владамо њима, али могу бити и погубне ако оне владају нама, а ми смо, и као родитељи, и као наставници, често упућени да управо њима васпитавамо децу. Како рече Солжењицин “Линија између добра и зла тече кроз свако срце”. Са том линијом не бисмо смели ризиковати. Ако се свесно не побринемо да она буде ближе добру, може се десити да несвесно буде ближе злу. Оно што треба да имамо у виду је да је зло увек одевено у “скупо” одело. Препознати га можемо само духовним очима. Зато децу треба да усмеравамо у том правцу. Не кажем ка наша деца треба увек да буду трезвена, али доброта, и њима и нама, треба увек да буде светионик.
Море којим пловимо, изнова гради нове препреке.
Занемарили смо да је понекад довољно да нас памет само једном изда и дозволи да нешто пробамо, па да то може да буде пут у зло без повратне карте. Свако у свом срцу има и добро и зло, а у глави и памет и лудило. Оно што “хранимо” – о чему мислимо – чему дајемо душу – то постајемо. Ако нисмо способни да децу научимо да котролишу своје понашање у јавној установи, или, своју потребу за храном и здравим животом, о чему ми онда заправо причамо да смо их научили. Ако их нисмо оспособили да кажу не никотину, алкохолу или слаткишима, чему смо их онда оспособили – шта онда знају? Када кажу “ДА” никотину, већ су рекли и “Д” наркотицима. То што нас можда томе није имао ко да научи, друга је ствар и не оправдава нас. Ми који себе сматрамо одраслима, морамо то да освестимо.
Шта нас спречава да деци објаснимо да памет служи да контролише машту!
У време нашег детињства, ако ништа друго, било је знатно мање прилика да озбиљно погрешимо, а уз то, обично смо имали на врату родитеље који нису имали милости када су у питању озбиљније дечије фантазије. Што се чудимо црним хроникама када смо децу одавно престали да учимо како да користе своју памет; и када их такорећи свакодневно, својим примером, учимо да не поштују законе и норме? О општој помами да се код деце подстиче маштовитост, не треба ни говорити. Једна је ствар да подстичемо маштовитост у сврху, на пример, ефикасног памћења, креативности, или уметности, а савим друга су “ментални филмови” који само краду пажњу и време. То су садржаји који су данашњој деци потребни како би се снашла у времену и друштву и умела да одговоре изазовима који у наше време нису постојали.
Ко је “крив”!
Када све аргументе ставимо на вагу истине – нико није “крив”. Свако је само радио своје. Дакле, кривце не треба да тражимо у личностима. Не треба ни у комисијама, радим телима, институцијама. Тамо где група људи заједно одлучује, одлуке доноси колективна свест. Ако је и било оних који су имали решења, није било оних који су могли да их разуму. Остаје само једно: Кривац је живот! Он је бирао ко када, где и какав ће се родити, са којим искушењима ће се срести и у каквој колективној свести ће извршавати своје задатке. Он је човеку дао илузију знања – тек неку кап која ће голицати радозналост.
Проводимо животе убеђени да смо “попили сву памет света”, а у ствари знамо веома мало – и то, скоро ништа о најважнијим питањима. Не знамо одакле смо дошли, нити где ћемо отићи. Сам живот нам личи на загонетку без решења. Још нико није установио како се исправно живи. Дакле, све најважније је релативно. Шта нам онда преостаје? Не много тога. Само три ствари: да користимо своју памет, верујемо у Бога и сарађујемо са другим људима. Рекло би се све лако и једноставно. Не није ни мало лако, нити једноставно. На сваком овом пољу постоје препереке које није лако уклонити. Ни мало није лако обуздати машту која без паузе терорише памет у сваком од нас. Није лако ни веровати у Бога јер човек је биће сумње које има склоност да верује у себе. Уз то, треба још и разумети зашто од постања допушта да се људи међусобно “требе”. Још теже је веровати у људе јер је очигледно да своју себичност поштују више него цео свет. Зато децу треба да учимо доброти; и да у њима развијамо тежње ка узвишеним, не би ли се бар нека генерација приближила смислу живота.
То су темељи животне школе каква данас недостаје и којој треба да тежимо.
Момчило Степановић
