Драги пријатељи, колеге и децо, налазимо се у ситуацији када нас навике ушушканог живота могу јако скупо коштати. Млађе генерације и деца не знају шта то значи живети без слободе. На жалост, тренутне околности то захтевају.
РАЗМИШЉАЈТЕ, НЕ ЗАМИШЉАЈТЕ!
Освестимо се. Осим оку невидљивог непријатеља постоји још један, можда и опаснији, који се одувек налази у нама. То су наше мисли. Ми који смо навикли да 99 % размишљамо емоцијама сада смо пред великим изазовом. Не зна се шта је опасније, да ли да се јуначимо и глумимо да се ништа не дешава, или да у паничном страху трчимо од радње до радње страхујући да ћемо поцркати од глади. И једна и друга крајност су подједнако неодговорне, али не и случајне. Сада на површину излазе сви пропусти које смо учинили у васпитању, али нека то остане за нека боља времена.
Ми који смо навикли да живимо од емоција и за емоције, сада смо пред огромним изазовима. Иако смо образовањем пуно тога научили, готово да не знамо ништа о томе како људи ментално функционишу. То што сматрамо да човек увек мисли разумом је јако далеко од истине. Наш мозак користи разум само у мери расположивих и доступних информација. Оно што знамо – то користимо. Све оно што не знамо, а о суштини проблема у којем смо сада знамо јако мало, можемо само да замишљамо и нагађамо, заправо да маштамо.
Дакле, прва и основна ствар, мислити и замишљати је суштински различито. Јако је важно да у ситуацији каква јесте допустимо да о важним стварима мисле они који имају највише информација и знања. Ако кренемо да замишљамо ствари из позиције сопственог комфора и себичних интереса, плашим се да ће цена неодговорности бити неупоредиво виша од нужне.
Можемо ми то. Сто пута смо доказали да умемо да се ујединимо у невољи и да будемо јаки, а да је наш основни проблем што не умемо да се ујединимо у добру, али нека и то остане по страни. Један од највећих изазова са којим се већ суочавамо су навике наше деце да сваки тренутак мора и треба да буде испуњен неком динамиком и збивањима. Биће изузетно тешко објаснити им зашто не могу да излазе, да се друже и забављају. Биће тешко, али ми то морамо урадити за њих. Дугујемо им то. Уосталом и сами смо допринели да се навикну на живот из бајке. Плашим се да ће сада већина деце упасти у другу крајност и навалити на игрице и такозване забавне садржаје на интернету. Молим Вас, не дозволите то. Није време за ту врсту игре и забаву. Ако то дозволимо, када све прође имаћемо озбиљне проблеме и масу зависника. Знам, рећи ћете да је сада битно да преживимо и да што мање мислимо на невољу која нас је снашла.
Пишем ово јер већина нас не види да нисмо угрожени само физички. Још више смо угрожени ментално. Осим задатка да сачувамо физичко здравље, биће још већи изазов сачувати ментално. Плашим се да то што данашња омладина и деца нису способна да поднесу досаду, сада може створити озбиљне проблеме и преселити их на физички план. Зато покушајмо да им објаснимо да је дошло врема када морамо другачије да се понашамо, када морамо да будемо одговорни према себи и према другима. Та одговорност подразумева да се издигнемо изнад личног хедонизма и комфора, и да поштујемо шта предлажу они који имају више информација и знања од нас. Знам, пуно тога не ваља, али сада није тренутак да мислимо о томе. Сада треба да сачувамо животе, физичко и ментално здравље, а када све прође, ваљда ћемо нешто научити. Ако ништа друго, ваља признати да је невоља одвајкада била најбољи учитељ. Сва ова дешавања треба да нам отворе очи и објасне нам да више ценимо и поштујемо живот.
Време које долази показаће ко смо и какви смо. Цену заблуда морамо платити јер то живот никада не прашта. Оно што је у неком тренутку било не само оправдано, већ можда и пожељно, сада може бити фатално. Неке од грешака које смо учинили можемо да оставимо за неко будуће време, али са неким стварима се морамо сучити одмах. Дошло је време када будућност, а можда и опстанак многих од нас, зависи од јединства и солидарности. Некада смо на том плану били најјачи и зато смо опстали. Плашим се да је то данас наша најслабија тачка. Све што на социјалном плану у невољи изградимо, у миру порушимо, али нека и тога сада.
Ми смо социјална бића расута по целом свету, има нас и оваквих и онаквих, али све то сада уопште није важно. Пред овим непријатељем сви смо исти и нико од нас не може знати шта га чека. Све што имамо или немамо, пре или касније, заборав ће узети под своје. Зато је важно да се уразумимо и будемо људи, ако не због себе, а оно због оних које волимо и који нас воле. Оканимо се јуначења и глупости. Обавимо озбиљне разговоре са децом и кажимо им да се бајка од наших живота на неко време зауставља. Објаснимо им да је дошло време у којем се не сме размишљати срцем и емоцијама, него разумом, и да је дошло време да се покаже ко је какав човек.
Не бацајмо деци прашину у очи, не заваравајмо их. Терет живота се увек морао делити. Историја нас учи да су они који тога нису били свесни скупо плаћали свој начин размишљања, односно замишљања.
Сетимо се да је у свим тешким временима послушност и јединство били најефикаснији начини опстанка. Деценијама смо учени и васпитавани да будемо себични. Дошао је тренутак да научимо да делимо, да не пустошимо продавнице и да поново научимо да ценимо природу и оне који производе храну. Можда нам се све ово и дешава што смо се удаљили од природе и што јој се својим неодговорним односом заправо ругамо. Можда није могла више да издржи. Можда нам шаље поруку да не може све и увек да буде по нашим жељама и потребама, да се оканемо неприродних ствари и навика, и ко зна шта све још што ће тек доћи, а до чега људски разум још не може да добаци. Ваљда нам је свима јасно да смо претерали у много чему, а посебно у себичности. И данас се бавимо тривијалним стварима типа ко је кога и у чему победио, а онда се питамо одакле толико себичности. Једино што треба да победимо је лична себичност. То да ли смо бољи или гори од других људи сасвим је неважно. Битно је да ли имамо снаге да добацимо до свог најбољег издања. Све остало су глупости.
Свако од нас доноси свакодневно на хиљаде различитих одлука, али мало ко од нас икада размишља о оној најважнијој – колико смо добри људи! Бити добар човек – то је само једна одлука коју свако доноси сам за себе, наравно ако о томе уопште размишљамо. То шта ће деца изгубити од наставе, у овом тренутку није приоритет. Тренутно, сви ми учимо најважнију животну лекцију, а испит пред којим се налазимо се зове човечност. Сетимо се нашег блаженопочившег патријарха Павла и будимо људи.
Зато Вас још једном позивам да све размирице и незадовољства оставимо по страни, да се узмемо у памет, да размишљамо, а не да замишљамо, да чувамо себе и друге, да престанемо да се такмичимо и почнемо да сарађујемо. Помозимо колико ко може да све ипак изађе на добро и да живот победи. Сада, јасније него икада, можемо да изаберемо на којој страни желимо да будемо – да ли ћемо да размишљамо, или замишљамо.
Lepo i kreativno😊
Poučno i korisno.
Odličan tekst. Sve pohvale.
Sve pohvale