Пошто знам да сада имате времена на претек, испричаћу вам нешто што вас у школи нису учили, а вероватно ни у породици.
Када су вам рекли да вам треба 18 година да одрастете, нису баш били искрени. Познајем децу од 10 – 12 година која су већ одрасла, а познајем и оне од 50 – 60 година који су већ остарили, али још нису одрасли.
Шта то заправо значи: ОДРАСТИ? Да ли одређен збир година, или можда висина и тежина значе да је неко одрастао. На жалост – НЕ! Човек је одрастао онда када може и уме да МИСЛИ!!! Знам, рећи ћете да свако уме да мисли, али сачекајте мало, нисам довршио. Човек је одрастао онда када може, уме и ЖЕЛИ да МИСЛИ ОДГОВОРНО.
Сваки човек може да мисли на више начина. У сваком од нас постоји више ИЗВОРА МИСЛИ. Када кажемо да човек мисли МОЗГОМ, обично грешимо. Тачно је да човек има мозак и да треба да га користи за мишљење, али, данашњем човеку мозак обично служи да би мислио исто као што му лонац служи да се у њему скува ручак. О чему се заправо ради. Основни ИЗВОР мисли су ОСЕЋАЊА. То како се осећамо, и шта осећамо, више утиче на наше мисли него оно што знамо.
Између МИСЛИТИ РАЗУМОМ и МИСЛИТИ ОСЕЋАЊИМА, постоји разлика велика као планина. Мислити разумом значи бринути о ономе што је ДОБРО, ИСПРАВНО, КОРИСНО и ЛЕПО за све нас. То значи мислити ОДГОВОРНО – бринути о заједници и другим људима. На другој страни, ако размишљамо само о томе како да нама ЛИЧНО буде лепо, да имамо различита задовољства, забаву и провод, онда смо СЕБИЧНИ и размишљамо ОСЕЋАЊИМА.
Било би исправније да се одраслим сматрају они који умају да размишљају одговорно, који су научили да препознају када треба да размишљају разумом, а када је у реду размишљати осећањима. Кажем било би исправније, али у стварности није тако. Деца и људи који праве „глупости“ су људи који размишљају осећањима. Они нису без памети, али шта вреди што је имају, када је не користе.
Да се разумемо, нема ништа лоше у томе што имамо осећања. Шта више, то је најважнији „део“ сваке личности – оно што нас чини ЉУДИМА. Проблем настаје када постанемо опдеснути својим осећањима и собом, па не знамо да изађемо на крај са потребом – ДА НАМ УВЕК БУДЕ ЛЕПО И ДА УЖИВАМО У СВЕМУ ШТО ПОСТОЈИ! Овде долазимо до нечега што се само разумом може схватити и објаснити. Зато, покушајте да укључите разум. НИЈЕ ДОБРО СВЕ ШТО ЈЕ ЛЕПО И ПРИЈАТНО, и НИЈЕ ЛЕПО И ПРИЈАТНО СВЕ ШТО ЈЕ ДОБРО.
Разум имамо да бисмо разликовали и изабрали оно што је добро. О томе одлучује свако од нас. То је најважнија и најтежа одлука у сваком животу. Ако желимо да будемо добри људи, морамо донети одлуку да се одрекнемо СЕБИЧНОСТИ и ЛИЧНИХ ИНТЕРСА. То значи и да будемо будни над својим осећањима. Свако од нас зна шта је је лепо, али не знамо сви шта је добро јер о томе не мислимо. Када размишљамо не смемо се руководити само лепотом и пријатношћу. То је размишљање емоцијама (то јест` осећањима). Да бисмо били добри људи МОРАМО ДА УКЉУЧИМО РАЗУМ. Ето зашто се то колико смо добри не рачуна према томе колико угађамо себи, већ КАКВИ СМО ПРЕМА ДРУГИМА.
До пре неког времена живели смо како смо хтели и умели. Могли смо да мислимо и овако и онако. То време је прошло. Невидљиви непријатељ је дошао да нам каже: „БИЛО ЈЕ ДОСТА РАЗМИШЉАЊА ОСЕЋАЊИМА – ВРЕМЕ ЈЕ ДА УКЉУЧИТЕ ПАМЕТ! Оно што сте до сада звали мишљењем, то је у ствари било замишљање! Замишљати и мислити није исто као што нису исти ноћ и дан. Претерали сте у замишљању – време је да се пробудите и почнете да мислите, да научите да је немогуће бити добар себи ако ниси добар другима, да научите да друге људе не треба да побеђујете, већ да са њима САРАЂУЈЕТЕ. Ако неког треба да победите, то сте ви сами. Ако нешто треба да научите, то је да човека ништа не чини несрећним као оно што је отео од других људи, или оно што није умео да подели ни са ким.“
Људи су друштвена (или социјана) бића. Уређено је да живе заједно и да се међусобно помажу. Поступамо ли ми тако? Мислимо ли на друге, осим када нам требају? Умемо ли да поштујемо и ценимо живот, природу, храну… НЕ! Обично мислимо да живот постоји да бисмо уживали. Нема ништа лоше у уживању, сваком од нас то прија и свако треба да ужива, али то ТРЕБА ДА СЕ ЗАСЛУЖИ ДОБРОТОМ, ОДГОВОРНОШЋУ, „ПАМЕЋУ“, БРИГОМ ЗА ДРУГЕ…
Видим децу која излазе да се играју напољу, као да се ништа не дешава. Знам, разумем, изашла су да нахране своја осећања. Знам имају права на то, тако су навикла, али да ли и о чему та деца мисле. Имају ли неког кога воле? На жалост, дошло је време у којем неке ствари не смемо да радимо, више због оних које волимо него због себе. Видим пуно „деце“ која шетају кућне љубимце. Лепо је то што воле животиње и труде се да им угоде, али размислимо мало разумом, да ли је тренутак да више волимо љубимце или своје баке и деке, родитеље и себе. Размислимо да ли оне које нејвише волимо излажемо опасности да бисмо угодили себи или можда кућном љубимцу.
Ако на овом свету постоји неко кога волимо, почев од себе па на даље, онда треба, бар док ово не прође, да мислимо разумом, а не осећањима, и да не ризикујемо улудо. Ово што сада сви учимо је вероватно најважнија лекција. Да смо били добри и одговорни, ово нам се не би ни десило. Проблем је настао јер данас жеље и осећања управљају људима више него разум. Ова ситуација је дошла да би нас уразумила. Што пре схватимо – то ће ово зло брже проћи.
Зато, децо, колико год година да имате, 2, 7, 17, или 77, СЕДИТЕ МИРНИ. Не изазивајте судбину. Обуздајте своја осећања бар док ово не прође. Ако имате проблем тражите подршку, мислите разумом. Оставите осећања за неку другу, бољу и пријатнију прилику! Не дозволите да себе и друге излажете опасности. Оставите спорт, забаву, изласке, провод, бар на неко време. Можда у неком тренутку схватите да је живот веома леп и без свега тога, да има много других ствари којима можемо да се бавимо, а да никога и ничим не угрожавамо. Можда научите да више и дубље поштујете природу и људе који производе храну – људе које сте можда до јуче називали погрдним именима, а који нас све хране.
Сасвим је сигурно да ћемо сви кроз ово што нас је снашло научити да боље ценимо и поштујемо живот. Зато не питајте сваки час докле ће ово трајати и када ћете моћи напоље. Трајаће док не научимо да МИСЛИМО РАЗМОМ и да будемо ОДГОВОРНИ. Ипак, од нас све зависи, али не од нас као појединаца, већ од нас као ЗАЈЕДНИЦЕ. Трајаће док не научимо да заједнички инетерс поставимо испред личног. Трајаће док се људи не смире и не науче да БУДУ ДОБРИ ЈЕДНИ ПРЕМА ДРУГИМА. За то ће ипак требати још мало времена.
Најмање што морамо да урадимо већ данас је да ОСТАНЕМО У КУЋИ!
Драга Децо,
