Читам ових дана приче о томе да су деца све мање заинтересована за школу и да су ону некадашњу децу “појели скакавци”, па се питам шта још треба да се догоди па да се усудимо да погледамо истини у очи.
Децу нису појели скакавци, већ начин одрастања. Окружење у којем смо одрастали ми који сада газимо пету или шесту деценију, и окружење које се развија последњих пар деценија, се суштински разликују. Ту разлику нису створила деца, него ми који их осуђујемо и не слутећи да смо сами одговорни. Ми смо били гладни “новотарија” и прихватали смо их и не размишљајући да оно што није створила природа за човека може бити штетно јер на то није прилагођен.
Људски мозак који је хиљадама година реаговао на “светлост” из природних извора, у периоду од само пар деценија, морао је да се прилагоди новим, до тада сасвим непознатим изворима “светлуцања” који тако блажено стимулишу оно што ум треба да контролише – осећања и машту. Толики ниво стимулације “десне мождане хемисфере” не може да прође без последица, а посебно код деце у фази интензивног развоја. Код многе деце дошло је до својеврсног “репрограмирања” мозга које код одраслих изазива утисак да та деца живе у неком новом, само њиховом, свету. Прецизности ради, није “светлуцава” технологија једини фактор који је утиче на измену “интелектуалног кода”. И друге појаве су ту умешале своје прсте, а пре свих “педагогија” која је данас, готово у целости, окренута образовању…
Данашња деца, у јеку природних процеса и развоја интелектуалних капацитета за учење, живе у машти неупоредиво више него што су то чинили њихови родитељи. Она немају много разлога да логички размишљају. Све је више деце која имају “бајку од детињства”, која имају све што умеју да пожеле… Имају све осим разлог да се користе “логиком”, разлог да користе, тренирају и развијају своју памет. О свему уместо њих мисли неко други. Она само маштају… На то се навикну и у томе уживају. Пусте филм у својој глави и плове својим измаштаним светом. Временом, тај свет прихвате као стваран. То је свет који не можемо да разумемо јер нам је у доброј мери стран… То што су можда на часу, и што неко покушава нечему да их научи, то је само мала отежавајућа и ометајућа околност, околност која им ремети ток уобичајеног “менталног филма”. У њиховом филму, то што желимо и покушавамо да их нечему научимо, често је само кратка пролазна секвенца.
Да завиримо мало дубље у ту појаву. Наука и “самопрокламована” наука, на којој нажалост почива наше образовање, су две ствари. За проблеме који нас највише притискају, и као родитеље, и као просветне раднике, постоји објашњење и решење, али постоји ту и још нешто чега нисмо свесни и са чиме одбијамо да се суочимо. Ми смо прави експерти за обесмишљавање, а најдаље смо отишли у обесмишљавању “праве” науке јер науком сматрамо само оно што је у литератури из прошлог века на коју се позивамо приликом сумњивих, невештих, па и злонамерних, интерпретација. О томе ко се све прихватио “свете дужности научника”, не желим ни да говорим… иако одлично разумем зашто се људи прихватају онога чега нису достојни…
Наука је доказала да су васпитање и образовање две, чак и неурофизиолошки различите ствари, односно процеса, а ми упорно покушавамо да васпитање “спроведемо” образовањем – да речима васпитамо децу. То не иде, али не дамо се и не одустајемо.
Деца се васпитавају делима. Оно што осећају, то их васпитава, а не оно што чују.
За ситуацију у којој су, понајмање су одговорна сама деца. Родитељи имају део одговорности, али не могу бити “прозивани” за нешто чега нису свесни и што им нико није објаснио. Одговорност је понајвише на нама просветарима који смо остали на педагогији из 19. века, педагогији која је можда и одговарала духу тог времена… Прецизније речено, одговорност је на онима који су приграбили право да образују, формирају и граде “просветаре”, а који су изгубили контакт са “базом и струком” и држе се ставова који су одавно застарели.
Док не будемо разумели како се васпитава, а како образује, док не схватимо суштину та два процеса, док васпитање не схватимо озбиљно, кривићемо Запад и културу чији смисао и не разумемо. Таман посла да са нама нешто није у реду. Па ми све изборе вршимо “маштом и осећањима”. Како наша “машта и осећања” могу да погреше… Док не схватимо да је педагошки имереатив данашњице “ДОБАР ЧОВЕК”, а не “ДОБАР УЧЕНИК”, узалуд ћемо трошити своје речи и туђе (нажалост и дечије) време…
Не разумемо ни себе, а камоли децу. Често очекујемо да знају и оно што ми не знамо… да поштују оно што ми не поштујемо… да разумеју оно што ни ми не разумемо…
Ми просветари волимо знање, али као да презиремо оне који знају више од нас, а посебно оне које је Бог удостојио дара виђења суштине. Они су нам трн у оку јер говоре оно што никако не желимо да чујемо, оно што погађа наше заблуде којих ни по коју цену не желимо да се одрекнемо… Онда се чудимо што то исто деца раде и што не придају важност речима наставника… Имамо једну памет (и ЕТИКУ) за посао, а другу за приватност… Користољубиви смо… Када све то, мање или више исто, деца раде – осуђујемо их. При том се питамо зашто су неваспитана… Да поступим учитељски, па да наведем једноставан и баналан пример: Колико је наставника који нису способни да контролишу свој нагон за “конзумирањем” никотина, а причају деци о штетности те супстанце… Како онда можемо да се чудимо што деца не могу да контролишу пажњу. Зар није теже контролисати оно што је природан процес, од онога што је само вештачки створена навика.
Када мало завиримо у науку о функционисању мозга све постаје јасније, али ми науку признајемо само ако иде у прилог нашим уверењима. Науку која нас суочава са заблудама одбацујемо јер истина никада не може човеку да буде драга колико заблуде…
Са феноменом који сада уочавамо, Запад, који многи неоправдано критикују, се суочио сада већ давних 80-их. Они су тада разумели како међусобно функционишу “машта” и “разум” у чаробном биолошком рачунару званом људски мозак , и, наравно, окренули су се разуму. Тражили и пронашли начине да стимулишу његов развој код деце. Упоредо са тим, тражили су и проналазили начине да развој “маште” усмере тако да не омета, већ да помаже. Другим речима, тежили су, и теже, ка складу и хармонији – миру, слободи, истини, науци, честитости, доброти, ПРАВДИ и ПРАВДОЉУБИВОСТИ… Човеку који је открио и објаснио о чему се заправо ради, доделили су Нобелову награду. На жалост та наука још није стигла до нас; нама она не треба јер бисмо, када бисмо је применили, морали да прихватимо да су наше “снаге” (у које се кунемо) у ствари плод слабости и очаја… Ми се “убисмо” да што више, разноврсније и снажније стимулишемо машту код деце, а очекујемо да развију памет. Када се обраћамо деци, не правимо разлику између обраћања њиховој машти и обраћања “разуму”. Не препознајемо када поступају по “нагону” маште, а када по “памети”… Једна ствар је креативна машта, а друга креативна памет. Тренирамо трчање, а хоћемо да се такмичимо у пливању. Гајимо осе, а очекујемо мед. Чудно, зар не.
Ко жели да се суочи са “огољеном” истином, добио је део. Ако је нека утеха, истина обично није згодна за подношење, али без тог “бола” нема духовног, а самим тим ни педгошког, напретка…
Момчило Степановић
