Колеге учитељи и колеге родитељи, постоје позиви који су и лаки и тешки, лепи и сложени. Учитељски позив је најлакши, али и најтежи; најлепши, али и најодговорнији. Његова лепота је у вама самима. Да бисте били добри учитељи, довољно је да учините следеће: прво, да децу безусловно волите; друго, да их разумете; треће, да их прихватите; и четврто – да их учите! Само ако их волите, моћи ћете да их разумете; само ако их разумете, моћи ћете да их прихватите; и само ако их прихватите, моћи ћете нечему да их научите. Оно што треба да их научите није само да читају, пишу, рачунају, певају, цртају и сликају, играју се… Треба да их научите да је овај свет топло место под сунцем, да их научите да воле и поштују живот тако што ће волети и поштовати људе око себе, да их научите да онај ко жели да прими доброту, мора безусловно и да је пружа, јер људска срећа није у присвајању, већ у давању. Нажалост, моделе како да стигнете до тих вредности нећете наћи под крововима установа у којима се школујете. Наука се још не бави унутрашњом суштином живота: љубављу, добротом и радошћу, а деци то „знање“ треба исто као хлеб. Човек није биће нагона! Више је биће радости, љубави и доброте. У којој мери се то остварује у сваком појединачном животу, зависи и од Вас.
Они људи који мисле да је са децом могуће радити без тражења суштине, да је деци довољно да им се пруже знања и представи наука, боље је да себе траже у неком другом позиву. Нико нема резервно детињство и резервни живот, нико не зна колико дана му је на располагању, и зато – свако треба да зна да је чаролија живота сасвим потпуна када је испољена у једној речи, једном погледу, осмеху или загрљају, али и сасвим непотпуна, ако смо докучили највеће тајне овога света, а нисмо им дозволили да теку нашим венама.
Зато је учитељски позив истовремено и најлепши и најтежи! Деца су највеће благо овога света. Ми радимо са живим дијамантима. Наше је да их брусимо док ходају путевима ка сутрашњици, да им показујемо и отварамо врата успеха и да им помогнемо да постану људи.
Креативни учитељи
