Данашња деца бирају ко ће их васпитавати, односно кога ће прихватити, а коме ће само дозволити да испуњава време.
Васпитање је само оно што остане да траје када деца више не морају да нас слушају…
Семинар: НАГРАДА И КАЗНА – ПЕДАГОШКИ ИЗБОР ИЛИ НУЖНОСТ
Од настанка, па до данас, “Награда и казна” је својеврсна мисија “нове школе” – школе чији темељ нису награде и казне већ социјалне и емоционалне методе које одговарају духу времена.
Решења постоје. Једино питање је да ли смо спремни да се суочимо са узроцима; да ли смо спреми да из другог угла посматрамо ситуацију; и да ли заиста желимо било шта да променимо, или нас је рутина узела “под своје”.
Компетенције: К3 16 бодова (двa дана) Приоритети: 4
Нека од питања на која нудимо одговор:
Како формирати добру дисциплину у одељењу?
Како функционисати без ослањања на казне?
Које васпитно-дисциплинске алате имамо на располагању?
Зашто деца не могу да фокусирају пажњу?
Где треба тражити узроке слабе самоконтроле ученика?
Где грешимо и одакле кренути?
Како пренети одговорност на ученике?
Где започиње креативност у настави?
Шта урадити да деца прихвате мотивацију?
Како разумети и прихватити различитост?
Како стићи до самодисципине?
Зашто је важан ученички дневник?
Како успоставити добру сарадњу са родитељима?
Циљна група: сви запослени у основним и средњим стручним школама, васпитачи
Шта можете да очекујете?
Mнoгe пeдaгoшкe пoстaвкe нa кojимa су фoрмирaнe, и joш увeк сe фoрмирajу, гeнeрaциje нaстaвникa, прaктичнo вишe нe вaжe jeр их je врeмe прeгaзилo. Шкoлa из врeмeнa Вукa и Дoситeja je oдгoвaрaлa пoтрeбaмa тoг врeмeнa, aли нe oдгoвaрa дaнaшњици. Иaкo je тo свимa jaснo, у oснoвним пoстaвкaмa шкoлe и нaстaвe, гoтoвo ништa сe ниje прoмeнилo. Oвo пoсeбнo вaжи зa oргaнизaциoни кoнцeпт пo кojeм нaстaвник излaжe грaдивo, a учeници “jeдвa чeкajу дa упиjу знaњa”. Рeцeпт кojим би сe тaj кoнцeпт спрoвeo у дeлo сaњa свaки нaстaвник, aли звaничнa пeдaгoгиja дo тoг циљa никaдa ниje стиглa. Штa вишe, ниje успeлa ни дa му сe приближи. Зa пeдaгoшки идeaл “учeњe у рaдoсти”, рeшeњe ниje ни нa пoмoлу. Oснoвнa прeпрeкa нa путу кa тoм циљу je утeмeљeнoст oбрaзoвaњa нa нaгрaдaмa и кaзнaмa. Сa пуним прaвoм мoжeмo рeћи дa су нaгрaдe и кaзнe усмeрилe прoцeс учeњa кa пeрифeрним циљeвимa, дa учeници нe брину o тoмe дa ли знajу и рaзумejу oнo штo учe, вeћ дa je у првoм плaну oцeнa.
Oснoвнa идeja прoгрaмa “Нaгрaдa и кaзнa” je дa пoлaзницимa oмoгући упoзнaвaњe сaврeмeнoг и цeлoвитoг пeaдгoшкoг приступa кojи je свojeврснa мисиja “нoвe шкoлe” – шкoлe чиjи тeмeљ нису нaгрaдe и кaзнe. Прoгрaм je oсмишљeн тaкo дa пoлaзникe увoди у нoву, “aгилну” пeдaгoгиjу кoja пoлaзи oд рeaлнoг живoтa учeникa, њихoвих пoтрeбa и мoгућнoсти. Пoштo сe дo тих узвишeних циљeвa, нe мoжe стићи трaдициoнaлним мeтoдaмa, пoстaвкaмa и нaвикaмa, крeирaн je нoв кoнцeпт кojи имa пoтeнциjaл дa прeвaзиђe aктуeлнe тeшкoћe.
Иaкo je oвaj прoгрaм oпштeг типa, oн сaдржи мнoштвo кoнкрeтних мeтoдa кoje пoлaзнику oмoгућaвajу дa у нeпoсрeднoм рaду спрoвeдe идejу у дeлo. Oснoвни циљ примeнe прoгрaмa у прaкси je фoрмирaњe квaлитeтнe рaднe климe, oднoснo фoрмирaњe квaлитeтних сoциjaлних, вaспитних и oбрaзoвних услoвa. Сви нaстaвници кojи су “пoвeрoвaли у причу” и прoмeнили у свojим мeтoдaмa oнo штo je прoгрaмoм прeдвиђeнo, пoстaли су знaчajнo успeшниjи, учeници су били бoљe мoтивисaни и oствaривaли бoљи успeх, a вaспитнo-сoциjaлнa климa je билa нa знaтнo вишeм нивoу.
Пoштo нe пoстojи чaрoбни штaпић кojим би сe нaвикe oдjeднoм прoмeнилe, и пoштo aктивнoсти кoje трeбa дa сe рeaлизуjу сa учeницимa нe мoгу сaмe дa сe извршe, тo oстaje дa oствaрe пoлaзници oбукe. Кo нe вeруje дa у шкoли мoжe дa будe приjaтниje, eфикaсниje и бoљe, кo пoлaзи oд тoгa дa дeцa у шкoли трeбa сaмo дa сe oбрaзуjу (a нe и вaспитaвajу), кo ниje спрeмaн дa учи и дa сe мeњa, и кo нe примeни прeдлoжeнe aктивнoсти и приступe, нe мoжe oчeкивaти дa ћe сe нeштo прoмeнити. Зa oнe кojи имajу визиjу бoљe шкoлe, шкoлe кoja цeлoвитo пoдржaвa рaзвoj дeцe, прoгрaм je прaвa приликa дa у двa дaнa дoбиjу нajвaжниje плoдoвe двoдeцeниjскoг рaдa нa хумaниjoj шкoли, шкoли пo мeри рeaлних живoтних пoтрeбa дeцe.
Oснoвнe тeмe кojимa сe прoгрaм бaви су: Шкoлa бeз кaзни; Moтивaциja – кључ успeхa у шкoли и живoту; Рaзличитoст – бoгaтствo или нeдoстaтaк;Вaспитнo-сoциjaлни aлaти у нaстaви; Сaмoдисциплинa и путeви дo њe; Дoгoвaрaњe – пут дo вaспитних и сoциjaлних успeхa; Примeнa прoгрaмa у прaкси.
Цeлинe су тaкo oсмишљeнe дa oмoгућaвajу цeлoвит приступ и увид у идejу нoвe шкoлe кoja вeћ пoстojи и дaje рeзултaтe. Moтo прoгрaмa: “Дa свaки нaстaвник будe дoбaр нaстaвник, дa свaки учeник будe дoбaр чoвeк” пoкaзao сe oствaривим.
Прoгрaм je дo сaдa звaничнo рeaлизoвaн 43 путa, a oбуку je прoшлo нeштo вишe oд 1 000 пoлaзникa. Имa и oних кojи су свojoм вoљoм oбуку прoшли двa путa. Oд 2010. гoдинe кaдa je нaстao, пa дo сaдa, прoгрaм je унaпрeђивaн приликoм свaкe слeдeћe aкрeдитaциje, тaкo дa je oд првoбитнe идeje oстao сaмo кoстур.
ИСКУСТВА И ПОЛАЗИШТА
Иако је од првобитне верзије остао само костур, основни педагошки циљеви су остали исти: да се у настави лакше стигне до квалитетне радне климе и задовољства.
Да бисмо изградили климу успеха није довољно само да имамо добру вољу. Потребно је да имамо јасну визију шта желимо и шта можемо.
“Награда и казна” се не бави крпљењем рупа на дотрајалој саксији, већ нуди нове концепте. Ко није спреман на преиспитивање традиционалних дисциплинских метода и сагледавање педагошких питања из новог угла, не може много очекивати. Ако не верујемо у идеју, резултат ће свакако изостати.
Док не испробамо и не проверимо, не треба да судимо.
Напред наведено никако не значи да полазници обуке треба да се одрекну свог знања и искуства, већ да је неопходо уложити напор да се открије тајна успеха која неће “покушати” да се оствари и укаже “сама од себе”. Не тако давно наставник је био неприкосновени носилац и извор знања. То време је прошло. Знања и информације су сада општедоступни. То помера тежиште процеса учења са стицања информација и знања на њихово разумевање и примену.
Иако су наставне методе веома важан фактор успеха, у данашњим условима, још су значајније васпитне, социјалне и “мотивационо-емоционалне” методе. Те методе су у ствари основни садржај овог семинара.
Методички сажетак
Деца, а ни родитељи, више не пристају на присилно дисциплиновање или учење. Потребне су суптилније методе. Основна ствар за коју се залажемо јесте да се кроз активности деца упознају са узроцима и последицама неодговорног понашања, да се “освесте” и разумеју оно што их “инспирише” на проблеме.
Дете не можемо учинити послушним и дисциплинованим док га не укључимо у социјалну групу и не помогнемо да се осети прихваћеним, вредним и одговорним.
Све што урадимо на плану образовања, пре или касније постане мање важно. Све што урадимо на плану васпитања и социјализације временом добија на значају и прераста у лични идентитет. Зато је веома важно да васпитне циљеве и методе не оставимо у другом плану.
Мало је деце која нас памте по инспиративним предавањима, већина нас памти по трагу који смо оставили иза себе као људи.
УВОД У ПРВУ ТЕМУ СЕМИНАРА
Живот је неком награда, неком казна. Ми као наставници, често смо неким ученицима награда а неким казна. Понекад помогнемо да се пронађе прави пут, а понекад будемо”само још једна мука” у нечијем животу.
Наставник који жели да буде на висини педагошког и људског задатка, не сме дозволити да било ком ученику буде “бич судбине”.
Лакше (и пријатније) је бити добар наставник, него слаб. Деца знају и да стварају и да уништавају енергију. Све зависи од тога колико разумемо њихове потребе и које методе користимо. Мало је проблема у настави који се јављају услед недовољног располагања информацијама од стране наставника. Већина тешкоћа је у директној вези са васпитним и социјалним методама. На жалост, те методе практично нису ни дефинисане; вероватно зато што се васпитање још увек сматра мање важним него образовање.
Ако хоћемо да будемо успешни, и уживамо у свом послу, неопходно је да се бавимо децом, да разумемо природу њихове различитости, њихове потребе, мотивацију, путеве успеха, живот, тежње, “изгубљеност у машти”.
За значајан број деце школа није место где се “учи знање”, већ место где се “учи и живи живот”.
Деца немају доживљај сутрашњице и будућности какав имају одрасли. Она желе да уче, али потреба да “живе сада и одмах” је јача од тога. Детињство већине данашње деце најбоље се описује речју “забава”. Практично и педагошки посматрано, све више деце нема разлог да “мисли својом главом” јер о свему брине неко други. Њихово је само да се добро забављају и не ометају одрасле.
Такав пут је погубан. Дете које нема разлога да мисли – неће развити мишљење, исто као што оно које се не креће довољно – неће развити мишиће.
Презаштићеност постаје већи проблем од запуштености. Са најбољим намерама, од здраве и праве деце, настају деца са својеврсним интелектуалним, емоционалним и социјалним недостацима.
На то се родитељима мора указати на првом родитељском састанку. Дете треба сâмо да брине о својим стварима, домаћим задацима; мора да има обавезу да о нечему “води рачуна”. То је једини начин да развија одговорност, емоционалне и социјалне капацитете – самодисциплину и самоконтролу. Смисао учења није “запамћивање” података, већ развој мишљења, стицање искуства и радних навика, као и прилагођавање на норме. На пример, свакодневни “домаћи задатак” за “прваке” може да буде управо да запамти шта има за домаћи.
Ако дете, док упознаје живот и свет, нема потребу да мисли о нечем “паметном” – мислиће о “глупостима”. Мозак не може да ради “на празно”, да ленчари и доколичи. Он нечим мора да се бави – хтели ми то ли не. Те, на први поглед наивне и безазлене “глупости у дечијој глави” временом постају стварност – део мисаоних образаца, уверења, па и личности. А онда се једног дана питамо где смо “оманули” као родитељи, педагози или друштво.
Управо “мисао” је почетак свега – од успеха до проблема, како у човеку, тако и у друштву. Зато је приоритет да децу учимо да мисле “исправно”, односно да им дајемо разлог да “мисле” конструктивно и “зрело”. Оно о чему мисле док су мала, постаћее њихов живот када одрасту.
На основу онога што данас мисле, сутра ће доносити одлуке. “Знање” ту такође игра важну улогу, али способност доношења добрих одлука, као основни кључ успеха у животу, и као основа емоционалне и социјалне интелигенције, ипак је више у васпитању. Способност (и вештина) доношења добрих одлука је основа етике. То је оно што данашњој деци треба више него многи од наставних садржаја којима их засипамо. Важни су и садржаји, али, “изучавање” живота и животних вредности, све више, добија на значају. Ако желимо да деца стасају у добре људе, морамо се више бавити добротом, њиховим, нама наизглед, малим и наивним мислима.
И наставници и родитељи треба да имају у виду да Живот увек има предност у односу на науку, да дете постаје оно што оно мисли, а не оно што ми желимо да постане.
И нас наставнике је у школу довео живот. И ми смо ту пре свега ради својих егзистенцијалних потреба. Зашто је онда понекад тако тешко разумети децу која само “гледају своја посла”.
Наш посао је да у “дечија посла” уградимо оно чему треба да их научимо; да их изведемо на пут успеха и помогнемо им да разликују праве и лажне вредности.
Још у античко доба, неко је рекао да ништа на овом свету није подељено поштеније од памети (?!?); и да (памети) свако има тачно онолико колико му треба да би могао да живи (и изврши свој животни задатак). Иако данас знамо да је и памет само један од људских потенцијала, још увек се не питамо да ли је за децу корисније то што покушавамо да их “опамећујемо”, или би можда било “паметније” да их вежбамо да користе своју памет на добар начин.
Оно што је Природа уредила, не можемо да мењамо. Оно што можемо јесте да схавтимо да људским умом, а посебно дечијим, не доминира разум, већ машта. Док је човек одрастао у условима угрожености, брзо је “дознавао” последице неконтролисања маште “на својој кожи”. Данас тих последица нема. Не постоје разлози зашто би се склоност ка маштању ограничавала, а онда се чудимо шта је са децом и зашто се половина популације млађег школског узраста тешко и споро навикава на “академске” услове у школи.
Данас је основни задатак педагога да децу науче да користе своју памет на добар начин; да их оспособе да разликују добро и лоше, лепо и ружно, знање и незнање, истину и лаж. Без тога слаби су изгледи да ће развити квалитете свог социјалог, емоционалног и моралног бића, и стасати у добре људе.
Тај задатак је све теже остварити. Иако је технологија донела многе користи, донела је и могућност лаког “позаимања туће памети”. На то, не само да нису имуна деца, на то су све мање имуни и педагози. И њима су све слађи “забрањени путеви”. Не тако давно, било је част позвати се на ауторитет аутора или проналазача. Данас се више не зна се ко је аутор, ко је ауторство “купио”, а ко је “преписивач”. Некада је добар педагог морао да буде “добар педагог”. Данас, и “приучени ИКТ-еовац”, може лако сам себе представити као доброг педагога.
Што пре схватимо да технологија не сме да буде сурогат за педагогију, тим боље за све нас, а посебно за децу. Што пре схватимо погубни утицај технологије на децу (а и на неке педагоге), тим пре ћемо схватити да “писменост” (у народном значењу те речи) данас није оно што је била пре само пар деценија. Данас “сви” знају да читају и пишу, али се заиста “писменим” може сматрати само онај ко је сачувао или изградио способност да разликује добро и лоше, и да “мисли својом главом”.
Уместо закључка и препоруке
Семинар Награда и казна усмерен је на неке суштинске проблеме наставничког позива. Колико полазници добијају од овог семинара највише зависи од њихових уверења и спремности да се суоче са питањима прилагођавања новонасталим условима у педагошкој и друштвеној стварности.
Као што вредност уметничког дела настаје у оку и души онога ко посматра, тако се и вредност сваког семинара формира у души и свести полазника.
Свима нама који радимо са децом методе наставе су основни алат. Међутим, осим метода наставе битне су и методе људскости, васпитања, социјализације, културе, етике… Ако хоћемо да као педагози (у ком год својству, од учитеља и васпитача, па на даље) кажемо да смо на нивоу свог професионалног и људског задатка, онда је неопходно да потражимо одговоре на нека суштинска питања. Ти одговори су методе које нисмо срели, упознали, добили и усвојили током припреме за позив.
Суштинско обележје актуелног школског система је “аматеризам” у готово свим ванобразовним елементима наставе.
Основни узрок професионалних мука у наставничком позиву је што је школовање схваћено, прихваћено и осмишљено као образовање. У томе не би било ништа лоше када би деца у школу долазила са развијеном свешћу, односно када не би у школу доносила целокупну своју личност, и свој свеукупни живот.
Прва истина, са којом мора да се суочи свако ко жели да буде успешан наставник, јесте да деца не иду у школу ни због наставника, ни због школе, ни због родитеља, ни због друштва, већ само ради себе и својих потреба.
Одмах иза тога је заблуда да школа припада само успешнима.
Ни један ученик није дошао у школу да би се у истој суочио са неуспехом. Ученик који је у школи окарактерисан као неуспешан, најчешће је “доживотно” кажњен тиме што је обележен не само као неуспешан, већ обично и као мање вредан и мање способан, а то што је, можда, бриљантан на неком пољу, бива срушено као кула од карата…
Награде и казне, са којима се ученици сусрећу у школи, не “живе” толико у поступцима наставника, колико у уверењима која се неприметно и тихо уграђују у базе личности.
Дакле, суштина излагања ученика школовању је у томе какав је он човек постао, шта од животних вредности и искустава носи у свом бићу и својој личности, и колико је спреман да на принципу доброте и истине учествује у животу. Није неважно то шта је научио, али је од тога важније каквим је доживео себе и свет око себе…
Данас је све јасније да се успешност наставника не огледа само у такозваним “академским” постигнућима, већ и у животним вредностима које је “усадио” својим ученицима.
Добит за наставнике од овог семинара је управо у упознавању са техникама и методама дијалога којим се обезбеђује виши ниво разумевања и сарадње са ученицима.
У “причи” коју представљамо полазницима усмерени смо на ширу људску, социјалну, васпитну, емоционалну, етичку и културно-просветну димензију наставе. Залажемо се за ефикасније методе подршке развоју личности ученика, и то не оне “декларативне” (од које је значајном броју ученика мука), већ стварне и практичне подршке која има за циљ да се сваки ученик у школи осећа добродошлим, прихваћеним и успешним.
Наставник који се определи да у свом раду користи препоручене методе, може да очекује да ће располагати новом педагошком снагом и новим вештинама педагошке комуникације, да ће се на нов начин осетити успешним и да ће ученици имати јаснију слику о његовој добронамерности.
Ако сте заинтересовани за “Награду и казну” или неки други семинар, информишите нас о томе.
Ако желите да се представник удружења обрати руководству ваше установе, достави понуду, или ступи у контакт ради реализације обуке, обавестите нас. Знамо да је доста запослених у образовању “Награду и казну” уписало у своје планове стручног усавршавања, али нам конкретни подаци нису доступни док их не добијемо од заинтересованих полазника.
Само ако имамо податке о заинтересованим полазницима, можемо да преговарамо о реализацији обуке.
- Подаци које унесете у пријавну форму доступни су искључиво администратору сајта и неће бити јавно објављени.
[contact-form][contact-field label=’Ваше име и презиме’ type=’name’ required=’1’/][contact-field label=’Ваша имејл адреса’ type=’email’ required=’1’/][contact-field label=’Име школе или установе’ type=’url’/][contact-field label=’Пријава, предлог, кометар или питање’ type=’textarea’ required=’1’/][/contact-form]