Одакле ми у овој причи?

Стручним питањима почели смо да се организовано бавимо 2010. године. Прва значајнија активност било је истраживање “Структура тешкоћа у наставном раду”. Задатак истраживања је био да реално сагледамо у којим областима рада у настави практичари наилазе на највише тешкоћа. Дошли смо до следећих резултата: образовни рад – 5,6 % испитаника, васпитни рад – 57,6 % испитаника, социјализација ученика – 18,6 % испитаника, сарадња са родитељима – 16,4 % испитаника и “нешто друго” – 2,2 % испитаника.

На основу резултата истраживања лако је закључити оно што већина нас интуитивно осећа, односно “у ком грму лежи зец”. У пракси се јаваља знатно више тешкоћа у “ванобразовним” сегментима наставе, него у непосредној реализацији образовних задатака. Само преношење знања мањи је проблем од креирања квалитетне радне дисциплине.

Истраживање нас је охрабрило да осмислимо и покренемо развојни пројекат “Методика васпитног рада и социјализације ученика”. Циљ пројекта је био да се систематизују и стандардизују васпитна и социјална компонента наставе, да у васпитању и социјализацији сви имамо исто полазиште (као што је то наставни план и програм у обаразовном раду), а не да “свако васпитава како ко стигне и мисли да треба”.

Међутим, испоставило се да за такву врсту пројеката нико у систему није надлежан. Шетали смо од Министарства до ЗУОВ-а, па до неких од педагошких факултета. Предали смо се када нам је на Учитељском факултету (у Београду) речено да је пројекат добар али да они имају своје пројекте, као и да можда можемо да покушамо да то некоме, ко има звање, “поклонимо”. Да поклонимо деци и друштву спреми смо и дан-данас, али да поклонимо “науку” неком “ко има звање” не желимо, пре свега из етичких разлога. Тада смо схватили да се систем не може мењати тек тако, и да ма какав пројекат да имате, то не мора ништа да значи.

Након тих поражавајућих сазнања одлучили смо да оно што знамо и умемо учинимо доступним широј педагошкој јавности у Србији путем акредитације семинара. Уласком у причу са семинарима, открили смо да је ситуација умногоме слична причи са пројектом.  И ту је, по званичним критеријумима, форма неупоредиво важнија од суштине. То за последицу има да сваки програм, ма колико био важан и користан, може да “падне”, али и да празна (или, што је чешћи случај, препричана или “преписана”) прича може да “прође”.

Елем, успели смо некако да конкретизацијом поједих тема из пројекта акредитујемо више семинара. Тако се, у некој мери и сам рад на пројекту, на тај начин, ипак “исплатио”.

Међу мноштвом тема за које смо сматрали да су најважније, а да имамо капацитет да се истим бавимо, изабрали смо оне за које смо сматрали да имају шири значај и да не представљају “нову рупу на дотрајалој педагошкој саксији”. Сви наши семинари усмерени су на остварење виших циљева у настави, и креирани су са идејом да се нешто суштински измени и побољша.

Наша очекивања су се делимично испунила. На основу евалуације сазнали смо да је велика већина полазника веома задовољна понуђеним концептима и да програми све више улазе у наставну праксу.

Међу очекивањима која се нису испунила је једно од најсложенијих питања стручног усавршавања наставника уопште. То је питање избора програма стручног усавршавања од стране наставника, односно питање доступности. Уместо да квалитет програма, његова идеја, концепт и практични потенцијал буду опредељујући фактор, време је показало да “непедагошки” критеријуми (као што су цена, скраћивање обуке, потези типа “вама бесплатна обука – нама јефтина реклама”, очекивање да се “чује оно што се жели”, “рекла-казала” ефекат на друштвеним мрежама, привилеговани положај појединих аутора семинара и слично), још увек преовлађују.

Шта смо постигли

До сада смо реализовали готово 100 обука у којима је учествовало око 2 000 полазника.

За школску 2016/17. и 2017/18. акредитовали смо три програма:

1. Награда и казна – педагошки избор или нужност
2. Креативна школица успеха – Момчилов холистички метод
3. Болести зависности – препознавање, реаговање, превенција – оно што наставници треба да знају

Враћени са акредитације су програми:

1. Емоционална интелигенција – кључ успеха у школи и животу
2. Заборављена моћ васпитања

На оба програма, који нису добили акредитацију, полагали смо моного наде, али нека то служи на част онима који су о томе одлучивали. Сви ми који смо аутори програма знамо да наше програме често вреднују они који “мање знају” од нас.

Сви они који размишљају да се определе за неки од програма које реализујемо треба да имају у виду да се не руководимо оним што полазници “желе да чују”, већ искуством и струком. Све активности које презентујемо на обуци проверене су у пракси и ништа не говоримо и не препоручујемо “напамет”. Знамо да то што нудимо вреди и да свако на основу понуђеног може да унапреди своју праксу, наравно ако то жели.

Није педагошка “поента” у томе да наставници раде више, већ да буду ефикаснији, да деци нуде и пружају оно што им треба на путу ка успеху. Није смисао да изгарамо на послу до граница физичке и емоционалне издржљивости, већ да радимо “праву ствар”, да деци пружимо оно што људска и педагошка част налаже, а да у нама остане воље и снаге за свакодневни лични и породични живот. Једном речју. смисао је да се бавимо смислом – да одредимо педагошке приоритете, повећамо ефикасност и умањимо расипање енергије и времена.

Једини начин да стигнемо до циља званог смисао свог посла јесте да верујемо да он постоји и да покушавамо да га откријемо. То не може да се научи из литературе, то мора да се открије својим стваралачким креативним бићем.