Феномен даровитости
Даровитост је комплексан феномен који захтева велику пажњу и озбиљан приступ у самом дефинисању, идентификовању, праћењу и подстицању. У нашој земљи интензивније разматрање односа према даровитима почиње у другој половини прошлог века. Као појава даровитост је важна и за појединца и за друштво. Промене у друштву, достигнућа у области технологије захтевају промене у образовању, које ће да подстичу максималан развој потенцијала сваког детета. Можемо рећи да у развоју друштва велику улогу имају најдаровитији чланови друштва, који представљају најзначајнији развојни ресурс. У складу са овим намеће се потреба да се они за такву улогу припреме током школовања. Током школовања даровити ученици наилазе на бројне изазове и тешкоће који могу да ометају њихов оптимални развој. Ове тешкоће, пре свега могу бити последица непрепознавања индивидуалних разлика међу децом, као и карактеристика даровитих ученика. Из тог разлога потребно је посветити пажњу стварању услова да се превазиђу изазови и проблеми даровитих у садашњим условима организације наставног процеса.
Даровитост је само потенцијал
Даровитост је потенцијал чији је смисао продуктивност. Ако није конструктивно усмерена, може бити усмерена у правцу деструкције. Неки од најдеструктивнијих људи су заправо даровити који нису на време препознати и усмерени у позитивном правцу.
Школска пракса је показала да је сама идентификација даровитих најбитнији вид подршке. Тај први корак може да буде одличан ветар у леђа, како даровитој деци, тако и осталој.
Предрасуда је да је даровитима за остварење потенцијала довољно то што су даровити и да они имају мање изазова и тешкоћа током одрастања. У ствари је супротно. Даровити су осетљивији, разумеју и осећају више од других. Ако не наилазе на разумевање и подршку, онда имају пуно изазова са којима морају да се боре. Истраживање Менсе Србије, организације која окупља особе са коефицијентом интелигенције од 148 индексних поена па на више, по Кателовој скали, из 2017. указује да они у школи чешће наилазе на неразумевање и спутавање него на подршку.
Даровитост не подразумева амбициозност, савршенство и доминацију у свим областима постигнућа. Само мањи број даровитих има ту срећу да је њихова даровитост очигледна, сваком разумљива, препознатљива и прихватљива. Пуно је даровитих који имају тешкође у неком сегменту развоја, најчешће у емоционалној или социјалној сфери. Заблуда је да даровити имају мање проблема од других. Најчешће, имају их више.
Данас уочавамо велики број радова, стручне, научне и популарне природе, који говоре шта све треба учинити да би се ученици у школи осећали боље. Многи аутори разматрају питање ученикове комоције и лакше начине усвајања знања, те како развити учениково интересовање и мотивацију за учење. Насупрот томе, мањи је број радова који говоре о томе како помоћи учитељима да им у школи буде комотније, флексибилније, интересантније и на који начин развити њихов потенцијал и подупрети развој и опстанак њихове мотивације и њихових компетенција. У литератури, нама доступној, најчешће се говори само о строгим захтевима који се постављају пред данашњег учитеља. Бројна истраживања спроведена последњих десет година упућују и на значајне недостатке у образовању, али и у усавршавању учитеља. При томе посебно се истиче квалитет у њиховом образовању и развоју њихових компетенција за наставни рад. Појам квалитета се уопште сматра изузетно комплексним, веома значајним и неоспорно неупитним у одређивању успешности и делотворности процеса образовања и васпитања. „Због своје терминолошке неодређености, квалитет се различито дефинишe у контексту различитих друштвених, политичких, културних и педагошких околности које владају унутар једног друштва” (Анђић, 2006).
Истраживање светске Менсе изнедрило је поражавајући резултат. Само 15% даровите деце оствари успех сразмеран својим способностима. Што се школских постигнућа код нас тиче, међу „Менсашима“ има оних који су понављали разреде док су били ученици. [1]
Компетенције учитеља за рад са даровитом децом
Компетенције учитеља за препознавање даровитости и рад са даровитом децом су најчешће врло скромне. Током базичне обуке за позив учитељи се са том темом упознају углавном на информативном нивоу. Извесна знања и вештине у овој области учитељи практичари стичу похађањем акредитованих програма стручног усавршавања. То су једнодневне или дводневне обуке на којима се тема тек начне. Уз то, те обуке нису обавезне, а и они који су прошли обуку немају обавезу да примењују стечена знања. Практично, све је на доброј вољи и ентузијазму учитеља који препознају даровитост као област која заслужује пажњу и ангажовање.
Проблем је и што питање даровитости није препознато као приоритетно од стране просветних власти, а ни од стране академске заједнице. Иако званично постоји форма којом се даровитима могу пружити различити видови подршке, у пракси се то врло ретко практикује, углавном од стране ентузијаста. Школске 2016/2017. само једно дете ученик четвртог разреда, са подручја Школске управе Београд имало је подршку у виду ИОП-а 3. [2]Ако све статистике кажу да је даровитих бар 2% онда је јасно колико њих у школи остаје ускраћено за оно што им припада, а и колико сви због тога губимо. Најмање што као учитељи, струка и друштво можемо да учинимо, то је да подржимо оне који могу највише да пруже. То питање није само педагошко, већ и економско, социјално, па и морално. Ако желимо боље друштво, морамо нешто предузети у смислу да више бринемо коме остављамо оно што градимо.
[1] Преузето 24.11.2021. године са https://www.mensa.rs/sr/o_mensi/
[2] Преузето 22.11.2021. године са https://www.mensa.rs/sr/o_mensi/
Марија Радуловић, мастер учитељ, ОШ “Бановић Страхиња” Београд