СЕМИНАР “ОТВОРИ ВРАТА, СВИ СМО ИСТИ”


“Срећно дете је задовољно дете. Задовољан родитељ је срећан родитељ!” То је изазов који подразумева превазилажење препрека. “ИНКЛУЧИОНИЦА” је учионица могућности, а “План решења” је иновативни приступ раду.

Како препознати дете којем је потребна додатна подршка и успоставити сарадњу са родитељима? Шта родитељи очекују од школе, наставника, друштва… ? Који су кораци у изради педагошког профила ученика (“ААМП” скала) и ИОП-а? Да ли би се ученику какав сте били, допао наставник какав сте постали?

То су нека од питања и изазова којима се бавимо овим програмом.

Област на коју се програм односи: деца/ученици којима је потребна додатна подршка у образовању

Компетенција коју предложени програм развија: компетенције за подршку развоју личности детета и ученика

Приоритетна област стручног усавршавања на коју се програм односи: Методика рада са децом/ученицима којима је потребна додатна образовна подршка (рад са децом из осетљивих група, децом са сметњама у развоју, мигрантима…)

Аутори и реа.изатори:

Мастер дефектолог-олигофренолог Ана Николић, ОШ “Сава Јовановић Сирогојно“, Земун

Професор разредне наставе, педагошки саветник Мирјана Неоричић, ОШ “Васа Чарапић“, Бели Поток

Мастер дефектолог-соматопед Мина Богдановић, ОШ „Миодраг Матић“, Београд

Магистар психологије Сања Латинчић, ОШ “Стеван Сремац” Добановци (само аутор)

 Трајање програма:  1 дана (укупно време рада: 8 cати)       

Предвиђени број учесника: 30

Укупна (бруто) цена за групу од 30 полазника: 50 000,оо дин.     

Цена по полазнику: 1 750,оо дин.

Циљне групе којима је програм намењен: Наставник разредне наставе; Наставник предметне наставе – основна школа; Наставник у школи за образовање ученика са сметњама у развоју; Васпитач у предшколсој установи; Стручни сарадник у предшколској установи; Стручни сарадник у школи; Сарадник (педагошки андрагошки асистент и помоћни наставник;

 Општи циљ програма

Професионално оснаживање просветних радника за рад са децом/ученицима којима је потребна додатна образовна подршка и подстицање личног развоја ученика

Специфични циљеви програма

Обука полазника за препознавање потенцијала ученика ком је потребна додатна подршка и рад на унапређењу комуникативних вештина, разумевању и повезивању наставног градива. Упознавање полазника са основама процене узрока понашања ученика и саветима за развијање интерперсоналних односа између ученика различитих способности и склоности. Обука полазника за планирање подршке ученику кроз: израду педагошког профила и индивидуалног образовног плана, развијање и богаћење сензомоторног и психомоторног искуства, отклањање или ублажавање социјалних препрека кроз когнитивно-бихејвиорално моделовање. Препоруке за рад кроз упознавање полазника са конкретним примерима и ситуацијама. 

Каталог програма чији је организатор удружење Креативни учитељи и форму за комунукацију, питања и пријављивање, можете пронаћи или преузети овде.

СЕМИНАР “НАГРАДА И КАЗНА”


Да ли желите да идете у корак са временом и лакше излазите на крај са изазовима у учионици, да боље разумете различитост и децу?

Да ли заиста желите промените нешто у свом раду или установи?

НАГРАДА И КАЗНА је целовит дводневни програм који полазницима омогућава да упознају и доживе приступ који у пракси већ дуже време даје одличне резултате. Широк спектар обухваћених тема омогућава да сваки полазник може да открије и узме нешто корисно за себе – од педагошко васпитних алата, па до процедура којима се унапређују опште педагошке компетенције.

Све што се програмом нуди потиче из праксе. У питању је проверени концепт на који данашња деца добро реагују, а који у учионицу уводи оно што сваки просветни радник прижељкује – рад са задовољством. До сада је рализовно око 60 обука које су полазници оценили као веома корисне и применљиве у пракси. Ево једног коментара након обуке (школа у Жичи): “… Обука није претерано оптерећена теоријским већ провереним искуственим знањима. Врло користан, употребљив семинар. Реткост у досадашњем искуству похађања семинара…”

Област на коју се програм односи: васпитни рад                            

Компетенција коју предложени програм развија: К 3

Приоритетна област стручног усавршавања на коју се програм односи: Јачање васпитне улоге образовно-васпитне установе кроз развијање програма превенције насиља, дискриминације, злостављања и занемаривања

Аутори:

Дипломирани учитељ – мастер Момчило Степановићпедагошки саветник, члан Менсе Србије;

Професор разредне наставе Весна Петровић, самостални педагошки саветник, специјалиста методике ППД-а

Реализатори: Момчило Степановић, Весна Петровић, Невена Лукић, Тања Витас, Слађана Обрадовић, Стефан Степановић, Јасмина Петровић

Трајање програма: 2 дана (укупно време рада: 16 c.)   Предвиђени број учесника: 30

Укупна (бруто) цена са групним попустом (30 полазника): 73 500,оо дин.     Цена по полазнику: 2 950,оо дин. (појединачне пријаве)

Циљне групе којима је програм намењен: Наставник разредне наставе; Наставник предметне наставе – основна школа; Наставник општеобразовних предемта – средња стручна школа; Наставник стручних предмета – средња стручна школа; Наставник изборних и факултативних предмета; Васпитач у предшколсој установи; Васпитач у дому ученика; Стручни сарадник у предшколској установи; Стручни сарадник у школи; Сарадник (педагошки андрагошки асистент и помоћни наставник);

Специфични циљеви програма

Едукација полазника о актуелним питањима школског васпитања и методама васпитног рада. Обука полазника која обухвата: – јачање васпитних компетенција наставника и установе, – оснаживање за успостављање квалитетније васпитно-социјалне и радне климе у одељењу, – подизање нивоа мотивације за спровођење демократских процедура у одељенским колективима, – оспособљавање за припрему, израду иупотребу васпитних алата, “Ученичког дневника” и “Одељенског споразума”, – овладавање иновативном методологијом управљања одељењем заснованом на сарадњи на релацији: наставник – ученици – родитељи – оснаживање за афирмацију различитости, – едукацију о методама и значају адекватног реаговања на најчешће васпитне изазове.

Семинар “Од пројектне наставе ка ученичком предузетништву”


 

Да ли сте сигурни шта Вас очекује у пројектној натсваи? Имате ли на располагању моделе пројеката које можете користити и прилагођавати? Да ли се осећате спремним/ом да ученике уводите у предузетништво?

Ако је бар један ваш одговор “НЕ” – ово је програм за Вас. Из прве руке добијате сва потребна техничка и оперативна упутства и моделе већ реализованих пројеката.

Увођење пројектне наставе и ученичког предузетништва у нове наставне планове и програме представља почетак приближавања онога што деца раде у школи, са оним што их очекује у животу. Поносни што смо предосетили актуелност теме, нудимо Вам могућност ефикасне и функционалне обуке која отклања недоумице у вези пројектне наставе и ученичког предузетништва.

Област на коју се програм односи: општа питања наставе        

Компетенција коју предложени програм развија: компетенције за поучавање и учење

Приоритетна област стручног усавршавања на коју се програм односи: Унапређивање компетенција наставника у области планирања и реализације наставе оријентисане на исходе (подизање нивоа методичких знања релевантних за циљеве и исходе предмета/области)

Аутори:

Дипломирани учитељ- мастер Санела Крстић , ОШ „ Сава Керковић“, Љиг

Мастер професор језика и књижевности Маријана Тешић, ОШ „Јелица Миловановић“, Сопот

Дипломирани учитељ – мастер Момчило Степановић, ОШ “Бановић Страхиња” Београд

Реализатори :  Санела Крстић, Маријана Тешић

Трајање програма: 1 дана (укупно време рада: 8 c.)

Укупна цена (бруто) за групу од 30 полазника: 47 000,оо дин.    Цена по полазнику: 1 750,оо дин.

Циљне групе којима је програм намењен: Наставник разредне наставе; Наставник предметне наставе – основна школа; Наставник изборних и факултативних предмета; Стручни сарадник у школи; Сарадник (педагошки андрагошки асистент и помоћни наставник);

Општи циљ програма

Јачање професионалних компетенција наставника и стручних сарадника за примену пројектне наставе, побољшање квалитета образовно-васпитног рада, подизање нивоа постигнућа и подстицање личног развоја ученика.

Специфични циљеви програма

Едукација о могућностима примене пројектне наставe са предлогом активности које се спроводе у циљу израде финалног производа. Оснаживање полазника за планирање, организацију и извођење пројектне наставе путем повезивања теоријског и практичног знања на примерима реализованих пројеката, као и за вођење евиденције у школској документацији. Обука полазника како да заинтересују ученике и уведу их у учење кроз израду и реализацију пројеката. Јачање компетенција полазника у смислу подршке ученицима у развијању самосталности у раду, вештине доношења одлука, планирања активности и поштовања рокова, вештина спајања функционалних активности у школи и ван школе, критичког мишљења и самоевалуације, свести о личном напретку и постигнућима.

Више информација о пријављивању, каталог у ПДФ формату и форму за контакт можете пронаћи овде.

Семинар “Отворена учионица”


 Oтворена учионицаје програм који развија компетенције за пројектну и амбијенталну наставу. У потпуности покрива захтеве новог плана и програма . Кроз примере и моделе пројеката уводи полазнике у  планирање, реализацију и евалуацију пројектне наставе.  Нуди приступ којим се врата  учионице отварају за сарадњу са родитељима и локалном средином при чему се ствара подстицајна атмосфера за учење и рад.

Сврха обуке је да полазници буду спремни за примену пројектне и амбијенталне наставе у свом окружењу. 

 Област на коју се програм односи: општа питања наставе

Компетенција коју предложени програм развија: компетенције за комуникацију и сарадњу

Приоритетна област стручног усавршавања на коју се програм односи: Унапређивање компетенција наставника у области планирања и реализације наставе оријентисане на исходе (подизање нивоа методичких

знања релевантних за циљеве и исходе предмета/области)

Аутори:

Доктор педагошких наука Горан Вилотијевић, Висока школа струковних студија за васпитаче

Професор разредне наставе, педагошки саветник  Даниела Вилотијевић, ОШ „ Бановић Страхиња“

Професор разредне наставе, педагошки саветник Тања Витас, ОШ „Бановић Страхиња“

Реализатори : Горан Вилотијевић, Даниела Вилотијевић, Тања Витас

 Трајање програма: 1 дана (укупно време рада: 8 сати)

Укупна (бруто) цена за групу: (30 полазника)  57 000,оо динара           Цена по полазнику: 1950,оо динара           

Предвиђени број учесника: 30

Циљне групе којима је програм намењен: Наставник разредне н.;Наставник предметне н. – основна школа;Наставник изборних и факултативних предмета;

Специфични циљеви програма

– Унапређивање знања полазника о значају тимског планирања и програмирања образовно – васпитног процеса. – Подстицање тимског рада наставника и примене интердисциплинарног тематског планирања кроз примену различитих стратегија наставе; – Оснаживање и обука наставника за креирање подстицајне средине за учење препознавањем и применом одговарајућих амбијенталних учионица; – Развијање компетенција наставника за подршку развоју критичког мишљења код ученика кроз сарадњу са партнерима из локалне средине и родитељима; – Јачање професионалних компетенција наставника за организацију иновација у настави и јачање компетенција за комуникацију и сарадњу; – Коришћење потенцијала родитеља и локалне средине у реализацији циљева и задатака васпитања.

Колеге, слушају ли вас деца?


Колеге, слушају ли вас деца? Да ли вам смета када излажете важну лекцију, а приметите да се група деце у то време фино забавља?

Када нас деца не слушају, а ми управо предајемо важну лекцију, то у нама изазива не само љутњу. Смета нам што не препознају важност тренутка и не преузимају одговорност… Свима позната прича коју “цвркућемо” малте не свакодневно.

Међутим, када одемо на семинар, брзо то заборавимо.

Одлучимо се, на пример, да одемо на семинар који се бави васпитним радом, а очекујемо да добијемо чаробну фолрмулу за ефикасније излагање градива како би нас деца боље слушала…

Чекајте, нешто ту није у реду. Или ми не разумемо децу, или деца не разумеју нас.

Не, није ни то. Изгледа да се веома лоше разумемо.

Када дете дође у школу и очекује да му пре свега буде забавно и лепо, обично томе не придајемо неку пажњу.

Али зашто онда, када одемо на семинар и ми сами очекујемо то исто?

Какву год мудру, истиниту, или “паметну” да чујемо, мало је оних који реагују. Дошло је време у којем мало ко реагује на “обраћање памети”. Већина реагује на “обраћање емоцијама”.

Јесу ли нам медији толико испрали уши за паметну и мудру реч?

Јесмо ли и ми просветари престали да користимо памет и дозволили да реагујемо само на оно што “гађа” наше емоције?

Е, сада, доста је било шале и ироније. Ситуација је озбиљна. Нешто озбиљно се догађа!

Памет постаје непотребна! Мудрост такође! Наука још и више! 

Мора ли све у животу да буде режирано? Да ли семинари на којима треба да размењујемо искуства и идеје треба да буду позоришне представе да бисмо веровали у оно о чему се говори? Зар нам више није довољно да нам неко каже или предложи решење за одређени проблем?

На жалост, више ни чаробни штап није довољан.

Ми ни у шта више не верујемо, чак ни у науку којом нам пуне уши још од детињства. Подлегли смо утицају новог идола. Он се зове ЗАБАВА! Само оно што је забавно – то је лепо. Оно што је паметно – то је обично досадно.

Шта ће нам “памет” – забава је једноставнија за употребу!

Одрасли смо, хајде и то да прихватимо. Али, ако себи то дозвољавамо, зашто онда не прихватимо да и деца имају право на такав став и однос према школи!

На жалост, школа никада није имала за циљ да децу научи да мисле. Њен циљ је знање којим се купује оцена, а не знање које учи животу и смислу.

Од недавно, на семинарима, било да сам полазник или реализатор, обраћам посебну пажњу на реакције полазника. Просто је невероватно како брзо постанемо деца и радимо све оно што покушавамо да сузбијемо код деце! Знам, тешке су ове речи, али и истуините су.

Сада долази оно најстрашније – док не нађемо снаге да разумемо себе, нећемо успети да разумемо децу!

Ако Живот буја у нама и не да нам мира да саслушамо онога чији је задатак да нам укаже на неке аспекте наше професије, каква је онда ситуација са децом? Ако ми одрасли, па још и педагози, не можемо да “исконтролишемо” своју машту и у миру “чујемо” онога ко покушава да нас нечему обучи, што се онда чудимо што нас деца не слушају.

Деца мисле исто што и ми: ДА ЗНАЈУ СВЕ ШТО ИМ ТРЕБА!

Као што ми не осећамо потребу да учимо, а при том се жалимо само тако да нам је тешко да изађемо на крај са изазовима, шта нас онда спречава да разумемо да и многа деца не иду у школу да би учила, већ ради неких других ствари и околности.

Имамо ли снаге да признамо да је живот увек испред и изнад свега! Имамо ли снаге да признамо да деци требају пре свега педагози који их уче животу и животним вредностима, а онда и разним вештинама и знањима која могу да употребе у животу.

Имамо ли снаге да признамо да деци треба школа која их учи животу?

Школа у чијем фокусу је наука до које се долази трговином знањима и оценама (“дај ми знање да ти дам оцену”) треба да потражи своје место у музеју. Живот и време траже другу школу.

Ако децу не научимо да кажу “НЕ” ономе што за њих није добро, ако их не научимо да су достојанство, част, мудрост, поштење, истина, рад, “образ”… важнији од машти драге и миле лепоте и забаве, узалуд је и труд и време које смо у њих уложили.

Ако деца не знају да бар елементарно разликују лоше и добро у свом понашању, каква је корист што можда знају да препознају то исто код других, у причама или “науци”.

Ако у децу не усадимо осећање да је човек биће које треба да живи од свог рада, узалуд ће носити сва остала осећања!

Овако како је сада, полако али сигурно идемо ка времену у којем ће једина вредност живота бити забава. Занемарили смо да ово није први пут да су људи теже ка том циљу, а заборавили смо и како се све завршило када је Богу досадила та авантура људског духа.

Извињавам се свима које сам уплашио, али када следећи пут пођете на неки семинар, посветите мало пажње моментима на које сам покушао да укажем. Кад будете разумели колеге, вероватно ћете разумети и себе, а онда ће бити једноставније да разумете и децу, јер, то су ипак деца.

Када ми као педгози изађемо пред децу, ми им можемо само, на овај или онај начин, понудити знање.

Ко ће од њих и шта узети “за понети својој кући”, то је већ предмет њихове одлуке, стања, пажње, воље, тренутка и свега осталог што доприноси да нешто “узму или оставе”.

Када узмете у руке евалуационе упитнике, имајте у виду да пре свега оцењујете сами себе, па се пре него што оцените друге запитајте да ли сте и шта паметно, мудро и корисно сазнали, добили, понели… Сетите се који је циљ семинара, коју област покрива и да ли нуди некаква решења. Оно, колико вам је било лепо и забавно – оставите по страни, осим ако семинаре не доживљавате као живо позориште које треба још више да вас удаљи од сурове педагошке стварности.

Ако, пак, нисмо кадри разликовати “паметно” и “забавно”, не смемо очекивати ни да деца то чине! То што нас на нашим факултетима овоме нико није учио, не оправдава нас. У суштини, то и није питање знања већ питање свести о улози и месту свих нас који се мешамо у дечије животе и чији је задатак да деци укажемо на изазове који их очекују у времену за које не можемо нити претпоставити како ће изгледати и шта ће донети.

СЕМИНАР “БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ”


Шта јесу, а шта нису, болести зависности, и све оно што наставници треба да знају о овом данас за сваког важном питању, на једном месту.

Програм БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ пружа важне одговоре на читаву лепезу питања у овој све актуелнијој области. Потпуно се уклапа у настојања и активности МПНТР усмерене на заштиту ученика од ризика излагања различитим видовима утицаја који за последицу имају стварање зависности и обуку наставника за адекватно реаговање. Полазници обуке добијају информације и упутства на основу којих се оспособљавају за ефикасно препознавање риззика, могућности реаговања и спровођење превенције.

Програм је био одобрен за школску годину: 2012/2013, 2013/2014, 2014/2015, 2015/2016, 2016/2017, 2017/2018

Област на коју се програм односи: здравствено васпитање

Компетенција коју предложени програм развија: компетенције за комуникацију и сарадњу

Приоритетна област стручног усавршавања на коју се програм односи: Јачање васпитне улоге образовно-васпитне установе кроз развијање програма превенције насиља, дискриминације, злостављања и занемаривања

 Аутори и реализатори:

Дипломирани социјални радник Гордана Петровић , П.У. ”Бошко Буха”

др политичких наука Стевица Борковић , Центар за психолошко саветовалиште

Трајање програма: 1 дана (укупно време рада: 8 c.) Предвиђени број учесника: 30

Цена по полазнику: 1 950,оо дин.

Циљне групе којима је програм намењен: Наставник разредне наставе; Наставник предметне наставе – основна школа; Наставник предметне наставе – гимназија; Наставник општеобразовних предемта – средња стручна школа; Наставник стручних предмета – средња стручна школа; Наставник у школи за образовање одраслих; Наставник општеобразовних предмета – у средњој уметничкој школи (музичке балетске ликовне);

Специфични циљеви програма

– Унапређивање сазнања о болестима зависности (примарна, секундарна и терцијална превенција и заштита). Оспособљавање полазника да адекватно реагују у ситуацијама породичне или ученичке зависности. – Разоткривање заблуда и мењање ставова према болестима зависности.

– Афирмација здравих стилова живота међу полазницима обуке, децом и ученицима са којима полазници раде.

Каталог програма стручног усавршавања чији је организатор удружење Креативни учитељи, као и форму за информације, контакт и пријављивање, можете пронаћи овде.
logo 9

НИСУ НАС ПИТАЛИ


Добили смо нов Правилник о стручном усавршавању. Да ли смо њиме заиста нешто добили остаје да се види. Намере које се Правилником настоје спровести су нам свима јасне. Сви желе да просвету учине ефикаснијом и квалитетнијом, а као једини пут ка бољој просвети виде се спремнији и компетентнији наставници, они који боље и снажније изгарају на идеји о свемогућем образовању.

Да ли је све тако једноставно као што правилник предвиђа? Да јесте, ни сам Правилник, а ни стручно усавршавање не би ни били потребни.

Кажу да установа планира стручно усавршавање “у складу са потребама и приоритетима образовања и васпитања деце и ученика”. То је као да ученику кажемо; “Види шта не пише у књизи, па седи и научи то”!?! Као да ученик може знати шта не зна. Да зна шта не зна, не ни било потребе да учи…

Да живимо у иоле стимулативном и инспиративном окружењу, можда би и постојао неки самоиницијативни приступ “самоусавршавању”. То што смо принуђени да очајну ситуацију прихватимо за нормално стање, јер је то за нашу душу тренутно најбоље, не значи да треба да се “помиримо са судбином” и да будемо задовољни и “самоинспирисани”.

Корени проблема у просвети знатно су дубљи од “добре воље” просветара и њихове спремности на стручно усавршавање. Проблем је знатно дубљи и може се рећи да нема скоро никакве везе са просветарима практичарима, јер њих одавно нико ништа и не пита. Они су само извршиоци нечијих идеја.

Оно што јесте суштинско питање је ко је одговоран за овакво стање у просвети и друштву. Овде се пре свега мисли на ментално стање друштва, а исто тако и на економско, јер те две ствари су у нераскидивој вези и сагласју. Вероватно иза свега тога стоје лењи и неефикасни наставници који нису деци добро пренели знања из планова и програма који су прописани. Ово је, наравно, иронија и црни хумор, јер наставници поодавно нису у позицији да мисле и одлучују о томе чему треба учити децу, на који начин и са којим циљем. Ту привилегију поодавно су присвојили они који су сматрали да имају више “памети” и “компетенција” од обичних малих наставника на којима је само да извршавају оно што је неко други, и у другим околностима, смислио. Колико су били снажни и убедљиви сведочи чињеница да још увек скоро нико, од оних који имају моћ, и не размишља да нешто треба да се мења. Још увек се сматра и посматра да је систем савршен, а да проблеми настају јер “извршиоци” послова “забушавају”.

На жалост, или на срећу, неки проблеми могу да се реше само тамо где су настали. Ови наши, просветарски, па и друштвени проблеми, само су нужна последица нечијих лоших идеја и одлука. Да бисмо решили проблем потребно је да се ухватимо са њим у коштац и да видимо где и због чега је настао. Да бисмо то учинили неопходно је да се вратимо на почетак, до самог смисла школе и школовања, односно до питања шта желимо да добијемо школовањем деце. Да ли нам је приоритет да добијемо “свезналице” и “паметњаковиће”, или добре и честите људе, који познају себе и суштину живота, своје способности и потенцијале, и спреме да живе часно и достојно у складу са основним етичким и људским принципима. Спреме да разликују добро и лоше, лепо и ружно, часно и нечасно, људско и нељудско…

Ситуација у којој се налазимо, и као просвета, и као друштво, директна је последица пренаглашеног ослањања школе на образовање и занемаривања васпитних и социјалних елемената. Једна ствар су знања и права стечена по основу некаквог баратања чињеницама, а сасвим друга ствар су обични људски квалитети.

Због лоше почетне стратегије образовног система, генерације и генерације су биле у ситуацији да “продају образ за вечеру”. Будимо коректни и прецизни, у самом настанку школског система, могуће је да је било нужно ставити акценат на образовање. Могуће је да је тадашњи друштвени тренутак захтевао убрзану размену информација и што брже дељење знања. Било како било, превасходна усмереност школе на образовање, брзо је почела да узима свој данак. Дајући дипломе онима који их у смислу етике, људске части и достојанства нису дорасли, сами смо себи “ускочили у стомак” и заплели се у врзино коло из којег никако да се “искобељамо”.

Да се добро разумемо, лепо је поседовати знања, али суштина људског бића није у томе шта то биће зна, већ у томе шта осећа. Знање има свој смисао само ако ономе ко га поседује омогућава да дубље и боље осећа и доживљава оно чиме се бави, ако служи да се продре у суштину. Ако нема тај аспект, знање постаје проблем – параван који спречава да видимо чак и оно што нам је Богом дано да видимо и осећамо.

Дакле, проблем са знањем није само у томе што може да “испере мозак” ономе ко га није достојан, већ може и да “испере осећања“. Ту већ може да настане, и настаје, врло озбиљан проблем. Човек коме су “испрана осећања” не може реално сагледавати ни себе, ни живот, а ни оно чиме се “меша у туђе животе”. Понекад оде тако далеко да суди онима од којих треба да учи, и које треба да пита за савет. Да апсурд буде комплетан, последње што ће човек “испраних осећања” урадити јесте да се посаветује са оним који су своја осећања сачували “неоштећеним”.

Како је у учионици заиста, и у чему је заиста проблем, знају само они који јесу у учионици и који су успели да кроз изазове школовања прођу без значајног “оштећења емоција”. Само онај ко је учионицу схватио својим бићем може осећати “у ком грму лежи зец”. Богу хвала, има таквих људи, али њих нико ништа не пита. Чак и када успеју да кажу, или ураде нешто сјајно, као што је на пример био дневник за први разред, увек се нађе неко ко ће то осујетити и прогурати своју идеју без обзира колико она била слаба и колико нас враћала уназад.

Докле год они који учионицу имају само у сећањима на детињство, буду “кројили капу”, неће бити добро ни просветарима, а ни деци. Неко је давно рекао да “слеп не може да води слепог”. Просвета одавно пати од образовне кратковидости која све озбиљније прети да прерасте у потпуно слепило. И што мање видимо то више другима намећемо своје визије онога што назиремо. Није поента у томе да се одрекнемо образовања, и те како нам је потребно, можда и више него икада, проблем је у томе да образовање призовемо смислу, а то значи да га вратимо тамо где му је место, у зону реалних животних и људских вредности. Чему треба да учимо децу? Шта деца образовањем треба да постану, да ли власници диплома или добри, честити и часни људи, и шта их у томе спутава?

Пре свега децу треба да учимо части, доброти и достојанству, да их учимо да су знања ту и да чекају да буду покупљена од оног ко то жели. Првог дана када дође у школу дете треба да има јасну слику зашто је ту дошло, шта треба да ради и шта да добије. Дете које не зна зашто је дошло у школу, и није у школи. Оно ту само траћи своје време. Међутим, није проблем што деца не знају по шта су дошла у школу, много озбиљнији проблем је што то не знају ни наставници. Врхунац свега, то суштинско питање су занемарили и они који креирају систем. Шта више, нису ни свесни колика је и каква њихова одговорност. Нису свесни да је будућност једног друштва у њиховим рукама и да ће та будућност ускоро бити онаква каква су данашња деца у школским клупама.

Ни један човек није постао добар на основу онога што је “стекао образовањем”, већ искључиво на основу онога што осећа у својој души. То је још једна у низу заблуда са којима, што је могуће пре, треба “раскрстити”. Само оно што чини да будемо бољи и квалитетнији људи јесте образовање у правом смислу те речи. Оно што смо “научили или стекли” а чини нас лошијим људима, јесте контраобразовање. Није ли боље да ништа не знамо, а да останемо добри људи, него да знамо све, ако нас то знање чини лошим, односно ако тим знањем доспевамо у позицију да другим људима чинимо лоше.
Школа мора да рашчисти са “присилним учењем“. Такав приступ уништава здрава осећања и расипа животну енергију. Иста ситуација је и са стручним усавршавањем наставника. Не вреди “терати” на усавршавање онога ко не види смисао тога, и онога ко то не жели. Ништа се не постиже тиме што се терет сваљује “на коња који вуче”, а то су аутори и реализатори семинара. Семинари неће бити квалитетнији зато што “ђаци” (мисли се на полазнике), оцењују “учитеље” (мисли се на ауторе и реализаторе). То решење само долива уље на ватру и присиљава “учитеље” да се удварају ђацима како их ови не би “ојадили” код ЗУОВ-а. Полази се од тога да је свако добронамеран, а заборавља се да свако постаје злонамеран када се “дарне” у његове заблуде или интересе. Ако је могуће на тај начин поправити квалитет семинара и извршити селекцију, шта је проблем да деца и родитељи оцењују наставнике, али и да наставници оцењују просветне власти. Шта је проблем да сви који чинимо систем оценимо једни друге, па и рад Министарства, и оба Завода, и Национални просвети савет; па да видимо шта ко о коме мисли, ко је задовољан и мотивисан да се мења, а ко није, и што је најважније, ко и шта треба да се мења, а ко је шта умислио.

“Руља” је свет мењала само револуцијом, и то само онда када више није могла да трпи. Тамо где није било свих неопходних услова за револуцију, свет су мењали појединци који су имали довољно снажна осећања и на њима засноване визије. И данас је тако. Просвету, а тиме и друштво, из ћорсокака традиционално осмишљеног образовања могу да изведу само појединци које је Бог удостојио дара осећања и поимања суштине. Тако је одувек било, тако ће и бити. Међутим, данас је појединац немоћан. Самозвани и најчешће умишљени научници у друштвеним наукама су све учинили да се таквима вежу и “ноге и руке” а посебно уста и идеје. Најопаснија догма данашњице је научна догма – убеђеност да у школи ништа не може и не треба да буде другачије, убеђеност да је “образовни легитимитет” човека све и “сја”. Управо из те догме произилазе све остале заблуде и проблеми. Ту се пре свега мисли на заблуду да је образовање све што детету у школи треба понудити и омогућити. Зар је тако тешко разумети да школа пре свега треба да буде место где се живи нормалним животом, где се поштују и негују животне вредности, место у којем нема простора за страх и неизвесност, али ни простора за неодговорност, самовољу… Школа јесте и треба да буде доступна сваком детету, али не безусловно и по цену малтретирања друге деце и/или наставника. Ко не жели да се школује, и не осећа потребу за тим, зашто би био присиљаван. Такође, боравак и рад у школи мора да подразумева поштовање договореног поретка којим се штите најбољи интереси заједнице. То није ништа друго него природно стање које функционише од кад је света и века јер интереси појединца не могу трајно да буду изнад интереса заједнице. Док год ученик не буде знао зашто је дошао у школу, од школовања може бити више штете него користи. У најкраћем то је клица проблема у просвети, а ваља признати и у савременом друштву.
Ако једнога дана школа буде на стубу друштвеног срама, биће то због заслепљености догмом образовања. Док се не суочимо са погубним последицама “догме традиционалног образовања”, узалудни ће бити да мењамо правилнике и присиљавамо наставнике да се стручно усавршавају и да ваљано раде свој посао. Не може човек ваљано радити посао ако не осећа да је то што ради ваљано. 

У ствари нас практичаре нико ништа и не пита. Ако нас понекад нешто и питају, не узимају за озбиљно оно што не желе да чују. Све одлуке су обично донете унапред по идејама оних који су у позицији да их наметну. Колико су те идеје ваљане, и није толико важно. Важно је да се њима “купује” време и стрпљење оних на које се односе, а што брод тоне под теретом безосећајности и дезоријентисаности, тренутно је периферно питање.

Ипак, остаје нада да ћемо пре него што брод буде сасвим потопљен, схватити шта га чини немоћним пред изазовима које треба да савлада. Што се пре окренемо изворним (природним и Богом даним) животним и људским вредностима, то боље. Што се пре суочимо са тешким и дубоким истинама, то ћемо са мање срама поднети одговорност за штете које чинимо “образовним самољубљем”. Што пре ставимо акценат на васпитање и социјализацију, и окренемо се томе да је први циљ школовања да деца израсту у самосвојне, добре и честите људе, тим боље и за друштво и за нас просветаре.

Доброта и благостање неће нам доћи сами од себе, потребно је да их заслужимо. Све оно што стекнемо, а нисмо заслужили, само нас удаљава од циља. Стручно усавршавање наставника, како је сада осмишљено, може помоћи да наставници ефикасније решавају неке изазове, али не може учинити да се ситуација у просвети значајно поправи. Једноставно, није проблем толико у наставницима и њиховој стручности, колико је проблем у ограниченим видицима оних који су далеко од суштине проблема у учионицама, и који у свом комфору и не излазе на ветрометину образовања и живота. Самим тим они и не осећају са које стране ветар дува, па им то и не треба узимати за зло.

Оно што је за креаторе система “систем образовања”, за оне оне због којих тај систем постоји, је нова судбина, оно што прекраја Богом намењене предиспозиције и могућности. Ништа у нашој цивилизацији није имало толику моћ да измени Божију вољу као образовни систем који је омогућио да “људи без реалне животне перспективе” постану не само вође, већ и идоли, али, исто тако, омогућио и да људи препуни људских врлина остану на маргинама живота јер вредности које они поседују тренутно нису на цени.

Једино што нам преостаје јесте да замолимо оне који кроје педагошку будућност да се педагошки пробуде, да чују нас наставнике, да чују децу. Да схвате да се време “образовног сна” једном мора потрошити. Да их замолимо да нас не посматрају кроз призму образовних заблуда и својих педагошких осећања на њима заснованим. Посебно ваља замолити оне који су своју педагошку памет променили након што су се “докопали” позиција педагошке моћи, замолити их да се освесте и схвате да то што су јуче мислили и говорили једно, а данас мисле, говоре и раде друго, никако није добар знак. Човек са јасним осећањем, не може мењати мишљење по потреби и приликама. То могу само они који се у свом животу служе “туђим паметима”, можда баш оним стеченим у образовном “трансу”. Онај ко живи живот са “туђом памећу”, макар она била и резултат образовања, тај живи и туђ живот јер то подразумева да је са том “туђом памећу” прихватио и туђа осећања и туђе идеале, заборавивши при том да је идеал доброте једини који човека води ка напретку и у духовном, и у физичком, али и социјалном и економском, смислу.

Где год да је, и како год да живи, човек треба да са собом носи своју памет (а то значи и своја осећања). Памет засновану на свом васпитању, на части, достојанству и самопоштовању. То је оно чиме образовање превасходно треба да се бави, ако уопште има снаге да се суочи са актуелном научном догматиком.