Правилник о стручном усавршавању

1 file(s) 77.36 KB

Download

Добили смо нов Правилник о стручном усавршавању. Да ли смо њиме заиста нешто добили остаје да се види. Намере које се Правилником настоје спровести су нам свима јасне. Сви желе да просвету учине ефикаснијом и квалитетнијом, а као једини пут ка бољој просвети виде се спремнији и компетентнији наставници, они који боље и снажније изгарају на идеји о свемогућем образовању.

Да ли је све тако једноставно као што правилник предвиђа? Да јесте, ни сам Правилник, а ни стручно усавршавање не би ни били потребни.

Кажу да установа планира стручно усавршавање “у складу са потребама и приоритетима образовања и васпитања деце и ученика”. То је као да ученику кажемо; “Види шта не пише у књизи, па седи и научи то”!?! Као да ученик може знати шта не зна. Да зна шта не зна, не ни било потребе да учи…

Да живимо у иоле стимулативном и инспиративном окружењу, можда би и постојао неки самоиницијативни приступ “самоусавршавању”. То што смо принуђени да очајну ситуацију прихватимо за нормално стање, јер је то за нашу душу тренутно најбоље, не значи да треба да се “помиримо са судбином” и да будемо задовољни и “самоинспирисани”.

Корени проблема у просвети знатно су дубљи од “добре воље” просветара и њихове спремности на стручно усавршавање. Проблем је знатно дубљи и може се рећи да нема скоро никакве везе са просветарима практичарима, јер њих одавно нико ништа и не пита. Они су само извршиоци нечијих идеја.

Оно што јесте суштинско питање је ко је одговоран за овакво стање у просвети и друштву. Овде се пре свега мисли на ментално стање друштва, а исто тако и на економско, јер те две ствари су у нераскидивој вези и сагласју. Вероватно иза свега тога стоје лењи и неефикасни наставници који нису деци добро пренели знања из планова и програма који су прописани. Ово је, наравно, иронија и црни хумор, јер наставници поодавно нису у позицији да мисле и одлучују о томе чему треба учити децу, на који начин и са којим циљем. Ту привилегију поодавно су присвојили они који су сматрали да имају више “памети” и “компетенција” од обичних малих наставника на којима је само да извршавају оно што је неко други, и у другим околностима, смислио. Колико су били снажни и убедљиви сведочи чињеница да још увек скоро нико, од оних који имају моћ, и не размишља да нешто треба да се мења. Још увек се сматра и посматра да је систем савршен, а да проблеми настају јер “извршиоци” послова “забушавају”.

На жалост, или на срећу, неки проблеми могу да се реше само тамо где су настали. Ови наши, просветарски, па и друштвени проблеми, само су нужна последица нечијих лоших идеја и одлука. Да бисмо решили проблем потребно је да се ухватимо са њим у коштац и да видимо где и због чега је настао. Да бисмо то учинили неопходно је да се вратимо на почетак, до самог смисла школе и школовања, односно до питања шта желимо да добијемо школовањем деце. Да ли нам је приоритет да добијемо “свезналице” и “паметњаковиће”, или добре и честите људе, који познају себе и суштину живота, своје способности и потенцијале, и спреме да живе часно и достојно у складу са основним етичким и људским принципима. Спреме да разликују добро и лоше, лепо и ружно, часно и нечасно, људско и нељудско…

Ситуација у којој се налазимо, и као просвета, и као друштво, директна је последица пренаглашеног ослањања школе на образовање и занемаривања васпитних и социјалних елемената. Једна ствар су знања и права стечена по основу некаквог баратања чињеницама, а сасвим друга ствар су обични људски квалитети.

Због лоше почетне стратегије образовног система, генерације и генерације су биле у ситуацији да “продају образ за вечеру”. Будимо коректни и прецизни, у самом настанку школског система, могуће је да је било нужно ставити акценат на образовање. Могуће је да је тадашњи друштвени тренутак захтевао убрзану размену информација и што брже дељење знања. Било како било, превасходна усмереност школе на образовање, брзо је почела да узима свој данак. Дајући дипломе онима који их у смислу етике, људске части и достојанства нису дорасли, сами смо себи “ускочили у стомак” и заплели се у врзино коло из којег никако да се “искобељамо”.

Да се добро разумемо, лепо је поседовати знања, али суштина људског бића није у томе шта то биће зна, већ у томе шта осећа. Знање има свој смисао само ако ономе ко га поседује омогућава да дубље и боље осећа и доживљава оно чиме се бави, ако служи да се продре у суштину. Ако нема тај аспект, знање постаје проблем – параван који спречава да видимо чак и оно што нам је Богом дано да видимо и осећамо.

Дакле, проблем са знањем није само у томе што може да “испере мозак” ономе ко га није достојан, већ може и да “испере осећања“. Ту већ може да настане, и настаје, врло озбиљан проблем. Човек коме су “испрана осећања” не може реално сагледавати ни себе, ни живот, а ни оно чиме се “меша у туђе животе”. Понекад оде тако далеко да суди онима од којих треба да учи, и које треба да пита за савет. Да апсурд буде комплетан, последње што ће човек “испраних осећања” урадити јесте да се посаветује са оним који су своја осећања сачували “неоштећеним”.

Како је у учионици заиста, и у чему је заиста проблем, знају само они који јесу у учионици и који су успели да кроз изазове школовања прођу без значајног “оштећења емоција”. Само онај ко је учионицу схватио својим бићем може осећати “у ком грму лежи зец”. Богу хвала, има таквих људи, али њих нико ништа не пита. Чак и када успеју да кажу, или ураде нешто сјајно, као што је на пример био дневник за први разред, увек се нађе неко ко ће то осујетити и прогурати своју идеју без обзира колико она била слаба и колико нас враћала уназад.

Докле год они који учионицу имају само у сећањима на детињство, буду “кројили капу”, неће бити добро ни просветарима, а ни деци. Неко је давно рекао да “слеп не може да води слепог”. Просвета одавно пати од образовне кратковидости која све озбиљније прети да прерасте у потпуно слепило. И што мање видимо то више другима намећемо своје визије онога што назиремо. Није поента у томе да се одрекнемо образовања, и те како нам је потребно, можда и више него икада, проблем је у томе да образовање призовемо смислу, а то значи да га вратимо тамо где му је место, у зону реалних животних и људских вредности. Чему треба да учимо децу? Шта деца образовањем треба да постану, да ли власници диплома или добри, честити и часни људи, и шта их у томе спутава?

Пре свега децу треба да учимо части, доброти и достојанству, да их учимо да су знања ту и да чекају да буду покупљена од оног ко то жели. Првог дана када дође у школу дете треба да има јасну слику зашто је ту дошло, шта треба да ради и шта да добије. Дете које не зна зашто је дошло у школу, и није у школи. Оно ту само траћи своје време. Међутим, није проблем што деца не знају по шта су дошла у школу, много озбиљнији проблем је што то не знају ни наставници. Врхунац свега, то суштинско питање су занемарили и они који креирају систем. Шта више, нису ни свесни колика је и каква њихова одговорност. Нису свесни да је будућност једног друштва у њиховим рукама и да ће та будућност ускоро бити онаква каква су данашња деца у школским клупама.

Ни један човек није постао добар на основу онога што је “стекао образовањем”, већ искључиво на основу онога што осећа у својој души. То је још једна у низу заблуда са којима, што је могуће пре, треба “раскрстити”. Само оно што чини да будемо бољи и квалитетнији људи јесте образовање у правом смислу те речи. Оно што смо “научили или стекли” а чини нас лошијим људима, јесте контраобразовање. Није ли боље да ништа не знамо, а да останемо добри људи, него да знамо све, ако нас то знање чини лошим, односно ако тим знањем доспевамо у позицију да другим људима чинимо лоше.
Школа мора да рашчисти са “присилним учењем“. Такав приступ уништава здрава осећања и расипа животну енергију. Иста ситуација је и са стручним усавршавањем наставника. Не вреди “терати” на усавршавање онога ко не види смисао тога, и онога ко то не жели. Ништа се не постиже тиме што се терет сваљује “на коња који вуче”, а то су аутори и реализатори семинара. Семинари неће бити квалитетнији зато што “ђаци” (мисли се на полазнике), оцењују “учитеље” (мисли се на ауторе и реализаторе). То решење само долива уље на ватру и присиљава “учитеље” да се удварају ђацима како их ови не би “ојадили” код ЗУОВ-а. Полази се од тога да је свако добронамеран, а заборавља се да свако постаје злонамеран када се “дарне” у његове заблуде или интересе. Ако је могуће на тај начин поправити квалитет семинара и извршити селекцију, шта је проблем да деца и родитељи оцењују наставнике, али и да наставници оцењују просветне власти. Шта је проблем да сви који чинимо систем оценимо једни друге, па и рад Министарства, и оба Завода, и Национални просвети савет; па да видимо шта ко о коме мисли, ко је задовољан и мотивисан да се мења, а ко није, и што је најважније, ко и шта треба да се мења, а ко је шта умислио.

“Руља” је свет мењала само револуцијом, и то само онда када више није могла да трпи. Тамо где није било свих неопходних услова за револуцију, свет су мењали појединци који су имали довољно снажна осећања и на њима засноване визије. И данас је тако. Просвету, а тиме и друштво, из ћорсокака традиционално осмишљеног образовања могу да изведу само појединци које је Бог удостојио дара осећања и поимања суштине. Тако је одувек било, тако ће и бити. Међутим, данас је појединац немоћан. Самозвани и најчешће умишљени научници у друштвеним наукама су све учинили да се таквима вежу и “ноге и руке” а посебно уста и идеје. Најопаснија догма данашњице је научна догма – убеђеност да у школи ништа не може и не треба да буде другачије, убеђеност да је “образовни легитимитет” човека све и “сја”. Управо из те догме произилазе све остале заблуде и проблеми. Ту се пре свега мисли на заблуду да је образовање све што детету у школи треба понудити и омогућити. Зар је тако тешко разумети да школа пре свега треба да буде место где се живи нормалним животом, где се поштују и негују животне вредности, место у којем нема простора за страх и неизвесност, али ни простора за неодговорност, самовољу… Школа јесте и треба да буде доступна сваком детету, али не безусловно и по цену малтретирања друге деце и/или наставника. Ко не жели да се школује, и не осећа потребу за тим, зашто би био присиљаван. Такође, боравак и рад у школи мора да подразумева поштовање договореног поретка којим се штите најбољи интереси заједнице. То није ништа друго него природно стање које функционише од кад је света и века јер интереси појединца не могу трајно да буду изнад интереса заједнице. Док год ученик не буде знао зашто је дошао у школу, од школовања може бити више штете него користи. У најкраћем то је клица проблема у просвети, а ваља признати и у савременом друштву.
Ако једнога дана школа буде на стубу друштвеног срама, биће то због заслепљености догмом образовања. Док се не суочимо са погубним последицама “догме традиционалног образовања”, узалудни ће бити да мењамо правилнике и присиљавамо наставнике да се стручно усавршавају и да ваљано раде свој посао. Не може човек ваљано радити посао ако не осећа да је то што ради ваљано. 

У ствари нас практичаре нико ништа и не пита. Ако нас понекад нешто и питају, не узимају за озбиљно оно што не желе да чују. Све одлуке су обично донете унапред по идејама оних који су у позицији да их наметну. Колико су те идеје ваљане, и није толико важно. Важно је да се њима “купује” време и стрпљење оних на које се односе, а што брод тоне под теретом безосећајности и дезоријентисаности, тренутно је периферно питање.

Ипак, остаје нада да ћемо пре него што брод буде сасвим потопљен, схватити шта га чини немоћним пред изазовима које треба да савлада. Што се пре окренемо изворним (природним и Богом даним) животним и људским вредностима, то боље. Што се пре суочимо са тешким и дубоким истинама, то ћемо са мање срама поднети одговорност за штете које чинимо “образовним самољубљем”. Што пре ставимо акценат на васпитање и социјализацију, и окренемо се томе да је први циљ школовања да деца израсту у самосвојне, добре и честите људе, тим боље и за друштво и за нас просветаре.

Доброта и благостање неће нам доћи сами од себе, потребно је да их заслужимо. Све оно што стекнемо, а нисмо заслужили, само нас удаљава од циља. Стручно усавршавање наставника, како је сада осмишљено, може помоћи да наставници ефикасније решавају неке изазове, али не може учинити да се ситуација у просвети значајно поправи. Једноставно, није проблем толико у наставницима и њиховој стручности, колико је проблем у ограниченим видицима оних који су далеко од суштине проблема у учионицама, и који у свом комфору и не излазе на ветрометину образовања и живота. Самим тим они и не осећају са које стране ветар дува, па им то и не треба узимати за зло.

Оно што је за креаторе система “систем образовања”, за оне оне због којих тај систем постоји, је нова судбина, оно што прекраја Богом намењене предиспозиције и могућности. Ништа у нашој цивилизацији није имало толику моћ да измени Божију вољу као образовни систем који је омогућио да “људи без реалне животне перспективе” постану не само вође, већ и идоли, али, исто тако, омогућио и да људи препуни људских врлина остану на маргинама живота јер вредности које они поседују тренутно нису на цени.

Једино што нам преостаје јесте да замолимо оне који кроје педагошку будућност да се педагошки пробуде, да чују нас наставнике, да чују децу. Да схвате да се време “образовног сна” једном мора потрошити. Да их замолимо да нас не посматрају кроз призму образовних заблуда и својих педагошких осећања на њима заснованим. Посебно ваља замолити оне који су своју педагошку памет променили након што су се “докопали” позиција педагошке моћи, замолити их да се освесте и схвате да то што су јуче мислили и говорили једно, а данас мисле, говоре и раде друго, никако није добар знак. Човек са јасним осећањем, не може мењати мишљење по потреби и приликама. То могу само они који се у свом животу служе “туђим паметима”, можда баш оним стеченим у образовном “трансу”. Онај ко живи живот са “туђом памећу”, макар она била и резултат образовања, тај живи и туђ живот јер то подразумева да је са том “туђом памећу” прихватио и туђа осећања и туђе идеале, заборавивши при том да је идеал доброте једини који човека води ка напретку и у духовном, и у физичком, али и социјалном и економском, смислу.

Где год да је, и како год да живи, човек треба да са собом носи своју памет (а то значи и своја осећања). Памет засновану на свом васпитању, на части, достојанству и самопоштовању. То је оно чиме образовање превасходно треба да се бави, ако уопште има снаге да се суочи са актуелном научном догматиком.