Ко прочита причу до краја, неће добити награду али ће можда учврстити веру у људе, љубав и себе – ко “прелети” преко редова тражећи потврду за властита уверења, само ће губити време – ко не прочита највероватније неће изгубити ништа.

Лепо је када Сунце својом умилном топлином радује Земљу.

Та топлина чини да живот буја. Али, то је тако само до одређене границе на којој почиње исушивање.

Временом, тамо где нема кише настаје пустиња.

Исто то догађа се и у људској души. Лепо је када човек осећа радост, када је испуњен задовољством и љубављу. Радост, задовољство и љубав јесу Сунце људског живота. Али, ако нема туге, људска душа почиње да се успављује јер се у њу угнезде самољубље, себичност и безобзирност. Зато је управо туга киша људског живота.

Зна да буде тешка за подношење, да доноси сиве тонове, али она држи човека будним за истинске вредности. Тамо где нема туге, лако се развије пустиња. При том, споља све и даље обично изгледа бајно и сјајно. Зато не жалите ако у вашем животу нема баш превише радости, задовољстава или љубави.

Нека виша правда уредила је да све буде у некој човеку невидљивој равнотежи.

Можда нас баш та виша правда држи подаље од радости, задовољстава и љубави како би нас заштитила од настанка пустиње у души.
Зато светлост људског живота није у спољашњости, већ у њему самом. Када угледамо неког човека, ми видимо само његову спољашњу слику.

Какав је неко заиста, можемо сагледати тек када сагледамо његове туге.

Понекад споља све личи на хаос, а унутра је оаза мира, радости и љубави. Нажалост такав исход је ређи у односу на другу крајност када споља све личи на савршени склад задовољства, љубави и богатства, а унутра буде „пустош“. У томе је чаролија и драж људског живота.
Као што природа гради себе и дозвољава да постоје места идеална за живот и места где је живот скоро немогућ, тако и човек мора да гради себе и то изнутра.

Човеку је, на неки начин, видљива суштина природе, али му није видљива суштина њега самог.

Као што би се природа без кише претворила у пустињу, исто тако би човек без туге, бола и патњи постао биће без осећања, а тиме и без своје сушине. Зато, не плашите се своје туге. Волите је и знајте да је управо она киша вашег живота која омогућава да истински живот буја у вама.

Шта год да нисте стекли или добили на спољашњем плану, то је, или ће бити, надокнађено на унутрашњем.

Ако вам можда јако недостају радост, осећање среће и задовољства, имајте у виду да очекивање радости, среће и задовољства могу да вас испуне и више и потпуније, и да могу више да вас приближе смислу. У томе је смисао наде. И то је киша људског живота која је понекад досадна, али увек благотворна, осим у ситуацији када дозволимо да прерасте у олују, односно очај и безнађе.

Унутрашње људско богатство резултат је рада његових туга на потенцијалима радости.

Када смо најсрећнији не треба да заборавимо да је можда баш у том тренутку нека туга почела да припрема свој терен; исто тако, када смо најтужнији не треба да заборавимо да се можда баш тада рађа радост коју смо чекали целог живота. То је чар одрицања.

Нити је мудро препустити се чарима радости до мере у којој се заборавља ко смо и шта смо; нити је мудро препустити се терету туге и занемарити то да је живот оно што се догађа сада и овде.

Човек, као биће, је склон томе да снагу својих мисли усмерава на оно што је било, или на оно што ће бити.

На неки начин, такав ментални став омогућио му је да преживи. Међутим, на појединачном плану, у условима савременог живота, када су ризици од физичке пропасти знатно мањи од ризика духовне пропасти, неопходан је известан заокрет.

Потребно је да бар део активне пажње буде усмерен на оно што се у том тренутку дешава или ради. То значи да снагом свог разума човек треба да буде присутан у свакој својој активности, од оних најједноставнијих и најбаналнијих, па до најсложенијих и најузвишенијих.

На тај начин може се обезбедити присуство духа у свему што радимо, а то значи и контрола над смислом свега што се догађа.

То се постиже тако што себе усмеравамо да мислимо на оно што се тренутно догађа; тако што, на пример, када једемо мислимо на богатство укуса наше хране, на то да сваки залогај сажваћемо колико је потребно, што се трудимо храну посматрамо као живу енергију и здравље које узимамо и да на неки начин будемо захвални што нам је припала и што имамо част да уживамо у „живим калоријама“.

Уместо тога, тако често само убацујемо храну у себе, а при том смо мислима и пажњом негде далеко у прошлости или будућности. Тако унета храна представља „мртве калорије“, оне које телу дају само могућност за продужавање физичких активности, а не и здравље и „кишу“ која храни људску душу.

Савремени човек сколон је томе да покушава да у исто време мисли о више ствари.

То за последицу има да ни о једној не мисли на дубок и озбиљан начин, већ плитко и површински. И то је разог да бар покушамо да мисли активно усмеримо на оно чиме се у одређеном тренутку бавимо.

Најбаналнији и најдосаднији послови, као на пример прање судова, могу да буду пријатни ако у тренуцима док то радимо не жалимо што не радимо нешто друго, или не мислимо о нечем другом.

Способност да се пажња фокусира на оно што се ради има своју манифестацију у благодати која се зове присутност у садашњости.

Када се то постигне, ни задовљства, среће и љубави; а ни туга, незадовољства и патње, немају моћ да човека удаље од онога што он јесте.

То је начин да створимо залихе „кише“ које ће нам омогућити да без великог бола, напрезања и одрицања превазиђемо сушни период и сачекамо боље дане. Такође, то је способност која неће дозволити да нас однесе поплава ако кише буде превише.

То може да буде начин да сачувамо своје време и свој живот за себе и да будемо креатори, а не посматрачи, онога што се у нама и око нас догађа.

Сваки дан, и сваки тренутак, имају свој смисао само ако смо свесни тога да је све непоновљиво, а посебно време.

Истинска задовољстава долазе тек онда када прихватимо да је све пролазно и да заиста можемо „уживати“ само у ономе што се управо дешава.

То никако не значи да сада можемо и треба да урадимо све што нам „на памет падне“ како би нам у садашњем тренутку било лепо, а после шта буде. То значи само да преузмемо одговорност за оно што иначе радимо, чиме се бавимо, од чега живимо и са киме нешто делимо, и да у то унесемо свесну пажњу и будност.

Можемо то назвати и посвећеношћу јер то је, вероватно, једини начин да на једној страни дамо свој максимум, а на другој „уживамо“ у ономе чиме се бавимо. То није могуће ако нисмо будни над својом пажњом и ако нисмо развили моћ да контролишемо и усмеравамо своје мисли и машту.

Када то успемо, онда више нисмо рањиви као пре, у задовољствима проналазимо потпунију радост, а у тугама видимо „кишу“ која нас држи у оквирима човечности и залива наше биће како би могло да расте ка смислу и Истини.

Будан човек не воли само своје радсоти, он воли и своје туге.

Можда чак и мало више, јер радости човека никада не одведу тамо где га одведу туге. Радост човека држи у својим рукама и успављује га, а туга га подстиче да трага за собом и да се изнова буди.

Ни тугу, ни радост, не треба схавтати лично.

Нити смо заслужили радости које имамо, нити смо заслужили туге које долазе.

Све је то мимо нас, део околности у игри која се зове живот.

Свако од нас могао се родити и срећан и несрећан, и леп и ружан, и здрав и болестан, и паметан и глуп, и овакав и онакав; могао је али није, јер свако је рођен онакав какав јесте, без било каквих личних заслуга или избора.

Друга је ствар што временом човек себе убеди да је он такав зато што је тако изабрао. То је заблуда.

Ништа што суштински одређује живот нисмо сами бирали, све то смо добили, или нисмо добили.

Зато је сваки понос типа „ја па ја“ бесмислен.

Људско „ја“ је само оно што је човек изградио у себи и поклонио другим људима у матерјалним или нематерјалним облицима.

Једна од највећих замки, коју мало ко успева да избегне, јесте везивање типа „моја срећа је у бићу које волим и ономе што поседујем, укључујући ту и децу“.

И то је илузија настала као последица „успаваности у бићу и пакости“.

Истинска људска срећа није и не може бити изван човека.

Лепо је када нас вољено биће испуњава радошћу и задовољством, али у којој мери су та радост и задовољство истинити када се једног дана, када нас вољено биће напусти, све преобрази у своју супротност, бол и мржњу.

Једно од суштинских обележја човека је његова друштвеност.

У својој бити човек није довољан сам себи јер је јединка једног од два пола – мушког или женског. Да би био целина која је способна да „даје“ живот, он мора да се уједини са јединком супротног пола.

Проблеми настају када једна од две јединке, а понекад и обе, на свог партнера гледају као на неког ко постоји само зато да попуни празнине.

Нема ништа узвишеније него припасти у потпуности свом партнеру, али то је мало када могуће.

Мало је ситуација где постоји такав ниво слагања у менталној и физичкој сфери да нема простора за неслагање и неспоразуме.

Оно што се обично губи из вида је чињеница да нико у везу не улази због свог партнера, већ због себе.

Љубав је „киша“ заједничког живота двоје људи.

Та „киша“ нестаје оног тренутка када се схвати да до тада вољено биће, више није по нашој мери и очекивањима.

Од свих илузија које човек има, љубав је најопаснија.

Ништа не може из основе уздрмати и угрозити људско биће као љубав.

Она ће учинити да машта и осећања понекад сасвим поразе разум.

Иза свега тога стоји механизам који има за циљ продужење људске врсте. Тај механизам уме да изазове сужење свести познато као стање заљубљености са двоструким дејством.

На једној страни опажање се усмерава само на оно што је у функцији продужења врсте, а на другој се сужава свест како она не би стала на пут започетом процесу.

Тренутак „буђења разума“ је прави тренутак буђења љубави, а он не долази тако брзо.

Тек тада способни смо да видимо кога смо „привидно волели“ и у шта смо се упетљали.

Према томе, илузорно је очекивати да доживљавамо љубав све док се не решимо ограниченог опажања и сужене свести, а то значи док фаза „заљубљености“ не прође.

Заљубљеност није љубав – она је само претпоставка и илузија љубави.

Права љубав долази тек када се освестимо и пробудимо, када схватимо да смо истински једно са вољеним бићем и када нам није потребна љубав других бића.

Највећи извор неспоразума и сукоба у партнерским везама је подразумевање љубави.

Ако смо се једно другом обећали, то значи да се љубав подразумева. Када би љубав била тако једноставна, и живот би био једноставан, али сви знамо да то тако није.

Узалуд је што нам партнер говори да нас воли, па чак и то што нам је веран, ако нас не испуњава. Ако његово биће „није на истој фреквенцији“ као наше, све је узалуд, и норме и потписи и обећања, па и обичаји.

Живот је исувише јединствен да не бисмо имали право да трагамо за нечим потпунијим.

Друго је питање хоћемо ли ми то учинити или ћемо се тога одрећи и определити се за мирну луку снагом своје људскости.

Када нас партнер напусти обично сматрамо да је то урадио зато што му ми нисмо довољно добри. И то је заблуда!

Одлазак једног од партнера најчешће нема никакве везе са другим партнером.

То што је неко отишао од нас не значи ни да нисмо, ни да јесмо, добри.

Значи само да је неко желео да оде, а то је његова ствар коју не смемо посматрати лично.

Свако има право да оде од онога ко у њему не буди љубав, а то нема везе са „добром и лошим“ већ само са „фреквенцијом“ на којој се функционише.

Остављени има још једну моћну илузију, а то је осећај губитка.

Онај кога заиста имате, И ЗАСЛУЖУЈЕТЕ, никада неће отићи од вас.

Оног ко је отишао ви нисте ни имали, имао је само он/а вас.

Када је отишао спасао вас је тиме што вам је вратио слободу и могућност да пронађете некога кога ћете имати и са киме ћете у миру поделити преостале дане.

Ако никога не пронађете, а „стари дани“ дођу, то може да значи да вам заблуде и себичност, манифестовани кроз лажну слику о себи, нису дозволили да препознате „своју срећу“ јер права срећа је мало када завијена у „свилено рухо“.

Очи траже једно, а душа тражи друго.

То је најчешћи разлог самоће.

Када све прође онда схватимо да смо сами јер ономе ко је био „наша срећа“ нисмо пружили прилику да то и постане.

Једини на кога имамо право да се љутимо што нисмо срећни, или што смо усамљени, смо ми сами.

Онај ко нас најчешће вара је наш его.

Он често не разуме да човек има две руке, једну да би давао, другу да би примао; и два ока, једно да би видео куда иде и шта ради, а друго да би могао да „процени даљину и дубину“.

Очи не могу да процене шта је то лепо, а шта није, то њих не занима.

Ту процену врши его. То је његова опсесија. Он је тај који постави препреку између душе и онога што јој је потребно, и што тражи.

Што човек дуже живи у њему се сакупља све више препрека и потребно је веће одрицање како би се ујединио са оним чему тежи.

Сваки неуспех у њему поставља нове баријере.

Зато је све више усамљених и оних који су се „предали“ на путу проналажења сродне душе.

Понекад се догоди да тек онда када су животне могућности на издисају схватимо да проблем није био у онима који су одлазили, већ у нама јер некима нисмо дозволили ни да приђу.

На крају, све личи на причу о смислу кише.

Та прича је основа већини овоземаљских прича.

Без кише и без љубави, време и Сунце све учине пустињом.

Зато не треба разгонити облаке; чак и онда када доносе олују, они доносе спас и живот.

Да није облака Сунце би све претворило у прах.

Да није туге не бисмо ни знали да постојимо!

Дошло је време када не верујемо ни себи ни другима.

Јесте, милион пута смо се упецали и тако научили да будемо пажљиви.

Остаје да научимо још само једну ствар.

Изгубити веру и поверење у људе и доброту значи изгубити веру у живот.

Јасно је да не заслужују сви људи ни љубав, ни поверење, али боље је разочарати се у њих стотину, него разочарати једнога личним неповерењем.

Колико верујемо у људе – толико верујемо у Бога. 

Ако не верујемо људима како ће нам онда Бог послати оно што желимо. 

Једно је вера у људе а друго је мудрост да раликујемо лукаве и добронамерне.

Друга школа за живот, осим самог живота, не постоји!

Није толико важно да ли неко заслужује нашу пажњу и поверење – важније је да ли ми лично заслужујемо оно што желимо и очекујемо…

Наша унутрашња “киша” је оно што даје, или не даје, смисао ономе о чему сањамо…

Момчило Степановић