КОМЕНТАР НА ПЕТИЦИЈУ ЗА УКИДАЊЕ ВЕРОНАУКЕ


Колегинице и колеге просветари и родитељи, нама не требају непријатељи, довољно смо јаки да уништимо сами себе. Проблеми у којима се као друштво налазимо, директна су полседица деценијског безбоштва, односно (школског) васпитања без етике које је произвело академски ауторитет као замену за част, поштење и људско достојанство, вредности на којима се некада градио поредак. Сетимо се само шта је учитељ био у друштву док безбошци нису ступили на сцену.
“Све у нашем друштву и образовању је на свом месту, треба само да уклонимо веронауку”. Није лако ни прочитати ове речи, а камо ли прихватити да иза истих стоји “маса” просветних радника. Све што наша деца уче је корисно, само је веронаука штетна. Шта рећи осим да је невероватно шта све може да се прогласи за добро.
Све муке које трпимо последица су настојања да васпитање деци дајемо образовањем.
ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ СУ СУШТИНСКИ РАЗЛИЧИТЕ СТВАРИ. ОБРАЗОВАЊЕ БЕЗ ВАСПИТАЊА НЕ САМО ДА НЕ ЗНАЧИ НИШТА, ВЕЋ ЈЕ ТО ДОБРО УТАБАНИ ПУТ ДЕГРАДАЦИЈЕ, на којем смо, на жалост, далеко одмакли.
Зашто се чудимо што се деца не сналазе у систему вредности када одрасли и зрели људи који уче децу могу, не само помисле, него и јавно да пропагирају деградацију и ово мало вредности што стрпљиво и упорно граде они који су свесни шта се догађа.
После ове иницијативе, (мисли се на укидање веронауке) немамо право ни на шта да се жалимо. Изгледа да нам нема спаса од академског ауторитета који ће (опет: изгледа) дотући и оно мало смисла који је опстао у људима; оно мало смисла који је преживео безбожничко васпитање.

Новогодишња порука


Драги пријатељи,
Многи ће вам ових дана честитати Нову годину, а ја ћу вам честитати стару коју сте издржали са осмехом на лицу и са надом у срцу.
Човек је истински добар само ако у себи носи срећу. Зато је задатак свакога ко је рођен као човек, а посебно ко је родитељ или учитељ, да мисли о томе како и чиме обликује срећу других људи.
Настојећи да сам буде срећан, човек нема другог пута осим да чини срећним људе у свом окружењу. Зато, Срећа долази ономе ко је пружа.

Многи се питају чиме се срећа заслужује, али се мало ко пита “ко за кога заслужује срећу”. Мало је оних које је стигло сопствено заслужење. Већина нас ужива плодове заслужења предака. Зато треба да се сетимо да ћемо и ми једнога дана бити нечији преци и да ће њихова срећа зависити и од наших “духовних” заслужења.
Деда Мраз може понешто донети, али важније од тога шта можемо добити је да ли ћемо у овим смутним временима сачувати оно што је свако од нас већ добио као дар од Бога. То је оно што свако има за себе, и чиме може да управља – част и доброта.
Нити има већег терета од самољубља, нити има веће радости од љубави за друге људе. Нека је у следећој години буде у изобиљу.
У то име, радујмо се ономе што очекујемо, али и чувајмо оно што имамо!

ЖИВЕЛИ!

Herman Hese: “Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve” – SREĆA i SMISAO


Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, ni moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živi za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i nije ih potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo.

Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Autor: Herman Hesse / Preuzeto sa: Vladan Žarković‎ facebook profil / 

Креативна школица успеха – одрастање и учење у покрету


Креативна школица успеха
Креативна школица успеха

Нема ништа лоше у томе да деца бораве у свету маште, али и те како може да буде лоше ако превише бораве у свету илузија. Зато је важно да дете буде окружено реалним светом и што мање изложено илузијама.

Деци данашњице потребно је више кретања и више квалитетног контакта са светом реалности. Пошто деца немају довољно искуства да разликују свет маште и свет илузија, од света реалности, задатак родитеља, васпитача и учитеља јесте да се тим питањем озбиљно позабаве. Лепо је живети у машти, али онда треба имати у виду могућност болног судара се са реалношћу. Ако желимо да дете поштедимо тог судара неопходно је да га на време оспособимо да разликује стварност и илузије. Да бисмо успели у томе потребно је да и сами поседујемо способност разликовања маште и илузија.

Између света маште и света илузија линија је врло танка.  

“Извод из франшизног пројекта Креативна школица успеха

Срећа


Sreća

Беседа: Учитељски позив


Креативни учитељи
Колеге учитељи и колеге родитељи, постоје позиви који су и лаки и тешки, лепи и сложени. Учитељски позив је најлакши, али и најтежи; најлепши, али и најодговорнији. Његова лепота је у вама самима. Да бисте били добри учитељи, довољно је да учините следеће: прво, да децу безусловно волите; друго, да их разумете; треће, да их прихватите; и четврто – да их учите! Само ако их волите, моћи ћете да их разумете; само ако их разумете, моћи ћете да их прихватите; и само ако их прихватите, моћи ћете нечему да их научите. Оно што треба да их научите није само да читају, пишу, рачунају, певају, цртају и сликају, играју се… Треба да их научите да је овај свет топло место под сунцем, да их научите да воле и поштују живот тако што ће волети и поштовати људе око себе, да их научите да онај ко жели да прими доброту, мора безусловно и да је пружа, јер људска срећа није у присвајању, већ у давању. Нажалост, моделе како да стигнете до тих вредности нећете наћи под крововима установа у којима се школујете. Наука се још не бави унутрашњом суштином живота: љубављу, добротом и радошћу, а деци то „знање“ треба исто као хлеб. Човек није биће нагона! Више је биће радости, љубави и доброте. У којој мери се то остварује у сваком појединачном животу, зависи и од Вас.
Они људи који мисле да је са децом могуће радити без тражења суштине, да је деци довољно да им се пруже знања и представи наука, боље је да себе траже у неком другом позиву. Нико нема резервно детињство и резервни живот, нико не зна колико дана му је на располагању, и зато – свако треба да зна да је чаролија живота сасвим потпуна када је испољена у једној речи, једном погледу, осмеху или загрљају, али и сасвим непотпуна, ако смо докучили највеће тајне овога света, а нисмо им дозволили да теку нашим венама.
Зато је учитељски позив истовремено и најлепши и најтежи! Деца су највеће благо овога света. Ми радимо са живим дијамантима. Наше је да их брусимо док ходају путевима ка сутрашњици, да им показујемо и отварамо врата успеха и да им помогнемо да постану људи.
Креативни учитељи

Хармонија


Хармонија

Човек не мора бити паметан
цвет
да би био срећан,

и не мора бити глуп,

да би чинио глупости.

Они који постану неспособни

да живе без њима потребне

количине љубави,

узму оловку која пише,

или која црта и слика,

или узму гитару,

и на свој начин

траже ону исту хармонију

коју су тражили и у животу.

Зато, музика, слике и песме

имају укус љубави.

А љубав… љубав је ипак

нешто друго,

пре свега

очекивање да смо

неком потребни баш

такви какви јесмо,

и очекивање да можемо

пронаћи неког са киме ћемо,

без остатка, поделити себе.

Човек не мора бити паметан

да би био срећан,

и не мора бити глуп

да би чинио глупости,

али да би живео

мора волети.

У сваком случају

живот се своди

на неке љубави!

/Бисери у пепелу/ Момчило

Васпитање


Да бисмо образовали децу потребно је да поседујемо знање, да бисмо их васпитавали потребно је да поседујемо мудрост и будемо свесни улоге коју имамо у њиховим животима. Образовање је важно а васпитање је још важније.
Образовање обогаћује памет, васпитање обогаћује душу!
Без квалитетног васпитања мало је користи од квалитетног образовања.
Награда и казна

Свезнајући човек


Ако постоји неко типично обележје човека са почетка XXI века онда је то „свезнање“. Савремени човек изложен је културно-васпитним моделима којима се у њему гради осећај да он све зна и да му је све доступно. Данас је свако стручњак „за све“. Сви све знају. Свако има приступ истини. Свако има осећај да је открио све тајне овога света.
Камо среће да је тако. У ствари је супротно. Изложени смо „контракултури“. Оно што је до јуче било срамота, данас је понос. Оно што је само бледа сенка вредности, данас је идеал. Не разликујемо себе од идола. Прогласили смо жито за кукољ, а кукољ за жито. Не зна се ни шта пијемо, ни шта једемо. Понашамо се као да ћемо живети вечно, а живимо у надама чак и ако је очигледно да су нереалне, или ако је време наше могућности свело само присуство. Као да само несрећа може човека да пробуди из сна нечовечности, и да га подстакне да се запита ко је он у ствари, куда је пошао и које су границе његових моћи.
Оно што је најчудније је живљење у очекивањима. Онај ко нема основа средства и услове за живот, он живи у очекивању да ће се створити услови да има основе потрепштине и да ће доћи дан када неће живети у егзистенцијалном страху. Онај ко има мало очекује да има више, а оном ко добије то више, почесто апетит нагло порасте, а понекад и “подивља”. Само мали број духовно будних људи уме да контролише своја очекивања и буде задовољан са оним што има.
У реду је да сваки човек има право да врши изборе у свему ономе што се односи на његов лични живот, личност, васпитање и слично. Оно што није у реду је да своја права задовољава тако што другом човеку намеће своје виђење ствари, своја уверења, а то значи и своје заблуде. Није проблем ни једна врста посебности и различитости. Уосталом, на лутрији живота је неизвесно шта је ко добио. Све то може да се и разуме и прихвати. Оно над чиме треба да се запитамо јесте где су границе људскости и културе. Разлог да то учинимо је врло једноставан. Кад год је застарнио у својим идејама, човек је застранио и у делима, а иза тога следила је казна ради „чишћења“. Онај ко не разуме опомене, разуме бол.
Постоји „хиљаду“ начина и разлога да сваки човек другим људима чини лоше, и само један да другим људима чини добро. Тај начин зове се разумевање. Оном кога не разумете, не можете учинити добро. То јест, све оно што чините са убеђењем да чините „најбољу ствар на свету“ је само ваше виђење, став, убеђење, намера… а то у очима и души оног кога покушавате разуверити, освестити или „пробудити“ може да изазива не само одбојност, већ и презир, па и бес.
Посматрајући понашања, коментаре и ставове на такозваним друштвеним мрежама, лако се може уочити читава лепеза различитих погледа на једно исто питање. Није проблем што људи различито суде, проблем је што су искључиви, што нису спремни ни да покушају да разумеју оно о чему суде. При том, изгледа, да што мање знају, то више причају. Зато што свако има своју истину, зато свако има и своју патњу. У ствари, борба добра и зла одвија се у свакој личности и има своју манифестацију управо у односу према другим личностима, а посебно оним које се налазе у подређеном положају. Мало је људи, који у интеракцији са другим људима, у њима гледају себе. Још је мање оних који су свесни да је Бог присутан у сваком човеку, и то управо кроз дух као део Божијег обличја. Не вреди да се молимо Богу ако га не поштујемо у себи и људима око нас. Милостиви Бог дозвољава да човек изабере своју суштину, да је искаже и испољи. Пусти га да покаже шта може и жели, а када застрани „клепи га по ушима“, изнова пробуди дух у њему и пусти га да поново тумара све док се не исцрпе животне могућности.
Једна од тако очигледних истина, а тако тешко прихватљивих, је она да ни један човек са овог света није однео ништа осим можда своју душу и оно што је током живота сабрао у истој. Залуд је на милион начина указивати да је физичка димензија човека пролазна. Велика већина људи опчињена је физичком раскоши свог окружења и опијена ватром својих осећања. Не плаши се човек физичких губитака зато што не може без тог физичког, већ зато што не може без својих осећања. Она су тај импулс који нас буди, али и који нас успављује. Колико тога само чинимо да бисмо се осећали добро и сигурно. И на шта смо све спремни да бисмо то постигли. Шта нас спречава да стигнемо до циља званог безусловно задовољство и мир? Наша чула окренута су ка спољашњем, физичком, знатно више него према унутрашњем – духовном. Тражимо дух у материји, а материју у духу. Моћ да то пронађе за сада има само Бог. Ту моћ човек вероватно неће стећи све док његова свест не буде нарасла до мере да осећа какве последице изазива својим поступцима у животима оних према којима има одговорност.
Латити се положаја ради физичког богаћења, значи копати рупу за себе. Људска срећа, зову је и судбином, је у ствари збир жеља „духова“ и бића са којима је био или јесте у некој интеракцији. Није толико важно шта желимо да постигнемо, важно је шта чинимо. Није толико важно како се ми осећамо у вези са оним што смо учинили, важније је како се у вези са тим осећају они на које се то чињење односи.

Момчило Степановић

Смисао “кише”


Ко прочита причу до краја, неће добити награду али ће можда учврстити веру у људе, љубав и себе – ко “прелети” преко редова тражећи потврду за властита уверења, само ће губити време – ко не прочита највероватније неће изгубити ништа.

Лепо је када Сунце својом умилном топлином радује Земљу.

Та топлина чини да живот буја. Али, то је тако само до одређене границе на којој почиње исушивање.

Временом, тамо где нема кише настаје пустиња.

Исто то догађа се и у људској души. Лепо је када човек осећа радост, када је испуњен задовољством и љубављу. Радост, задовољство и љубав јесу Сунце људског живота. Али, ако нема туге, људска душа почиње да се успављује јер се у њу угнезде самољубље, себичност и безобзирност. Зато је управо туга киша људског живота.

Зна да буде тешка за подношење, да доноси сиве тонове, али она држи човека будним за истинске вредности. Тамо где нема туге, лако се развије пустиња. При том, споља све и даље обично изгледа бајно и сјајно. Зато не жалите ако у вашем животу нема баш превише радости, задовољстава или љубави.

Нека виша правда уредила је да све буде у некој човеку невидљивој равнотежи.

Можда нас баш та виша правда држи подаље од радости, задовољстава и љубави како би нас заштитила од настанка пустиње у души.
Зато светлост људског живота није у спољашњости, већ у њему самом. Када угледамо неког човека, ми видимо само његову спољашњу слику.

Какав је неко заиста, можемо сагледати тек када сагледамо његове туге.

Понекад споља све личи на хаос, а унутра је оаза мира, радости и љубави. Нажалост такав исход је ређи у односу на другу крајност када споља све личи на савршени склад задовољства, љубави и богатства, а унутра буде „пустош“. У томе је чаролија и драж људског живота.
Као што природа гради себе и дозвољава да постоје места идеална за живот и места где је живот скоро немогућ, тако и човек мора да гради себе и то изнутра.

Човеку је, на неки начин, видљива суштина природе, али му није видљива суштина њега самог.

Као што би се природа без кише претворила у пустињу, исто тако би човек без туге, бола и патњи постао биће без осећања, а тиме и без своје сушине. Зато, не плашите се своје туге. Волите је и знајте да је управо она киша вашег живота која омогућава да истински живот буја у вама.

Шта год да нисте стекли или добили на спољашњем плану, то је, или ће бити, надокнађено на унутрашњем.

Ако вам можда јако недостају радост, осећање среће и задовољства, имајте у виду да очекивање радости, среће и задовољства могу да вас испуне и више и потпуније, и да могу више да вас приближе смислу. У томе је смисао наде. И то је киша људског живота која је понекад досадна, али увек благотворна, осим у ситуацији када дозволимо да прерасте у олују, односно очај и безнађе.

Унутрашње људско богатство резултат је рада његових туга на потенцијалима радости.

Када смо најсрећнији не треба да заборавимо да је можда баш у том тренутку нека туга почела да припрема свој терен; исто тако, када смо најтужнији не треба да заборавимо да се можда баш тада рађа радост коју смо чекали целог живота. То је чар одрицања.

Нити је мудро препустити се чарима радости до мере у којој се заборавља ко смо и шта смо; нити је мудро препустити се терету туге и занемарити то да је живот оно што се догађа сада и овде.

Човек, као биће, је склон томе да снагу својих мисли усмерава на оно што је било, или на оно што ће бити.

На неки начин, такав ментални став омогућио му је да преживи. Међутим, на појединачном плану, у условима савременог живота, када су ризици од физичке пропасти знатно мањи од ризика духовне пропасти, неопходан је известан заокрет.

Потребно је да бар део активне пажње буде усмерен на оно што се у том тренутку дешава или ради. То значи да снагом свог разума човек треба да буде присутан у свакој својој активности, од оних најједноставнијих и најбаналнијих, па до најсложенијих и најузвишенијих.

На тај начин може се обезбедити присуство духа у свему што радимо, а то значи и контрола над смислом свега што се догађа.

То се постиже тако што себе усмеравамо да мислимо на оно што се тренутно догађа; тако што, на пример, када једемо мислимо на богатство укуса наше хране, на то да сваки залогај сажваћемо колико је потребно, што се трудимо храну посматрамо као живу енергију и здравље које узимамо и да на неки начин будемо захвални што нам је припала и што имамо част да уживамо у „живим калоријама“.

Уместо тога, тако често само убацујемо храну у себе, а при том смо мислима и пажњом негде далеко у прошлости или будућности. Тако унета храна представља „мртве калорије“, оне које телу дају само могућност за продужавање физичких активности, а не и здравље и „кишу“ која храни људску душу.

Савремени човек сколон је томе да покушава да у исто време мисли о више ствари.

То за последицу има да ни о једној не мисли на дубок и озбиљан начин, већ плитко и површински. И то је разог да бар покушамо да мисли активно усмеримо на оно чиме се у одређеном тренутку бавимо.

Најбаналнији и најдосаднији послови, као на пример прање судова, могу да буду пријатни ако у тренуцима док то радимо не жалимо што не радимо нешто друго, или не мислимо о нечем другом.

Способност да се пажња фокусира на оно што се ради има своју манифестацију у благодати која се зове присутност у садашњости.

Када се то постигне, ни задовљства, среће и љубави; а ни туга, незадовољства и патње, немају моћ да човека удаље од онога што он јесте.

То је начин да створимо залихе „кише“ које ће нам омогућити да без великог бола, напрезања и одрицања превазиђемо сушни период и сачекамо боље дане. Такође, то је способност која неће дозволити да нас однесе поплава ако кише буде превише.

То може да буде начин да сачувамо своје време и свој живот за себе и да будемо креатори, а не посматрачи, онога што се у нама и око нас догађа.

Сваки дан, и сваки тренутак, имају свој смисао само ако смо свесни тога да је све непоновљиво, а посебно време.

Истинска задовољстава долазе тек онда када прихватимо да је све пролазно и да заиста можемо „уживати“ само у ономе што се управо дешава.

То никако не значи да сада можемо и треба да урадимо све што нам „на памет падне“ како би нам у садашњем тренутку било лепо, а после шта буде. То значи само да преузмемо одговорност за оно што иначе радимо, чиме се бавимо, од чега живимо и са киме нешто делимо, и да у то унесемо свесну пажњу и будност.

Можемо то назвати и посвећеношћу јер то је, вероватно, једини начин да на једној страни дамо свој максимум, а на другој „уживамо“ у ономе чиме се бавимо. То није могуће ако нисмо будни над својом пажњом и ако нисмо развили моћ да контролишемо и усмеравамо своје мисли и машту.

Када то успемо, онда више нисмо рањиви као пре, у задовољствима проналазимо потпунију радост, а у тугама видимо „кишу“ која нас држи у оквирима човечности и залива наше биће како би могло да расте ка смислу и Истини.

Будан човек не воли само своје радсоти, он воли и своје туге.

Можда чак и мало више, јер радости човека никада не одведу тамо где га одведу туге. Радост човека држи у својим рукама и успављује га, а туга га подстиче да трага за собом и да се изнова буди.

Ни тугу, ни радост, не треба схавтати лично.

Нити смо заслужили радости које имамо, нити смо заслужили туге које долазе.

Све је то мимо нас, део околности у игри која се зове живот.

Свако од нас могао се родити и срећан и несрећан, и леп и ружан, и здрав и болестан, и паметан и глуп, и овакав и онакав; могао је али није, јер свако је рођен онакав какав јесте, без било каквих личних заслуга или избора.

Друга је ствар што временом човек себе убеди да је он такав зато што је тако изабрао. То је заблуда.

Ништа што суштински одређује живот нисмо сами бирали, све то смо добили, или нисмо добили.

Зато је сваки понос типа „ја па ја“ бесмислен.

Људско „ја“ је само оно што је човек изградио у себи и поклонио другим људима у матерјалним или нематерјалним облицима.

Једна од највећих замки, коју мало ко успева да избегне, јесте везивање типа „моја срећа је у бићу које волим и ономе што поседујем, укључујући ту и децу“.

И то је илузија настала као последица „успаваности у бићу и пакости“.

Истинска људска срећа није и не може бити изван човека.

Лепо је када нас вољено биће испуњава радошћу и задовољством, али у којој мери су та радост и задовољство истинити када се једног дана, када нас вољено биће напусти, све преобрази у своју супротност, бол и мржњу.

Једно од суштинских обележја човека је његова друштвеност.

У својој бити човек није довољан сам себи јер је јединка једног од два пола – мушког или женског. Да би био целина која је способна да „даје“ живот, он мора да се уједини са јединком супротног пола.

Проблеми настају када једна од две јединке, а понекад и обе, на свог партнера гледају као на неког ко постоји само зато да попуни празнине.

Нема ништа узвишеније него припасти у потпуности свом партнеру, али то је мало када могуће.

Мало је ситуација где постоји такав ниво слагања у менталној и физичкој сфери да нема простора за неслагање и неспоразуме.

Оно што се обично губи из вида је чињеница да нико у везу не улази због свог партнера, већ због себе.

Љубав је „киша“ заједничког живота двоје људи.

Та „киша“ нестаје оног тренутка када се схвати да до тада вољено биће, више није по нашој мери и очекивањима.

Од свих илузија које човек има, љубав је најопаснија.

Ништа не може из основе уздрмати и угрозити људско биће као љубав.

Она ће учинити да машта и осећања понекад сасвим поразе разум.

Иза свега тога стоји механизам који има за циљ продужење људске врсте. Тај механизам уме да изазове сужење свести познато као стање заљубљености са двоструким дејством.

На једној страни опажање се усмерава само на оно што је у функцији продужења врсте, а на другој се сужава свест како она не би стала на пут започетом процесу.

Тренутак „буђења разума“ је прави тренутак буђења љубави, а он не долази тако брзо.

Тек тада способни смо да видимо кога смо „привидно волели“ и у шта смо се упетљали.

Према томе, илузорно је очекивати да доживљавамо љубав све док се не решимо ограниченог опажања и сужене свести, а то значи док фаза „заљубљености“ не прође.

Заљубљеност није љубав – она је само претпоставка и илузија љубави.

Права љубав долази тек када се освестимо и пробудимо, када схватимо да смо истински једно са вољеним бићем и када нам није потребна љубав других бића.

Највећи извор неспоразума и сукоба у партнерским везама је подразумевање љубави.

Ако смо се једно другом обећали, то значи да се љубав подразумева. Када би љубав била тако једноставна, и живот би био једноставан, али сви знамо да то тако није.

Узалуд је што нам партнер говори да нас воли, па чак и то што нам је веран, ако нас не испуњава. Ако његово биће „није на истој фреквенцији“ као наше, све је узалуд, и норме и потписи и обећања, па и обичаји.

Живот је исувише јединствен да не бисмо имали право да трагамо за нечим потпунијим.

Друго је питање хоћемо ли ми то учинити или ћемо се тога одрећи и определити се за мирну луку снагом своје људскости.

Када нас партнер напусти обично сматрамо да је то урадио зато што му ми нисмо довољно добри. И то је заблуда!

Одлазак једног од партнера најчешће нема никакве везе са другим партнером.

То што је неко отишао од нас не значи ни да нисмо, ни да јесмо, добри.

Значи само да је неко желео да оде, а то је његова ствар коју не смемо посматрати лично.

Свако има право да оде од онога ко у њему не буди љубав, а то нема везе са „добром и лошим“ већ само са „фреквенцијом“ на којој се функционише.

Остављени има још једну моћну илузију, а то је осећај губитка.

Онај кога заиста имате, И ЗАСЛУЖУЈЕТЕ, никада неће отићи од вас.

Оног ко је отишао ви нисте ни имали, имао је само он/а вас.

Када је отишао спасао вас је тиме што вам је вратио слободу и могућност да пронађете некога кога ћете имати и са киме ћете у миру поделити преостале дане.

Ако никога не пронађете, а „стари дани“ дођу, то може да значи да вам заблуде и себичност, манифестовани кроз лажну слику о себи, нису дозволили да препознате „своју срећу“ јер права срећа је мало када завијена у „свилено рухо“.

Очи траже једно, а душа тражи друго.

То је најчешћи разлог самоће.

Када све прође онда схватимо да смо сами јер ономе ко је био „наша срећа“ нисмо пружили прилику да то и постане.

Једини на кога имамо право да се љутимо што нисмо срећни, или што смо усамљени, смо ми сами.

Онај ко нас најчешће вара је наш его.

Он често не разуме да човек има две руке, једну да би давао, другу да би примао; и два ока, једно да би видео куда иде и шта ради, а друго да би могао да „процени даљину и дубину“.

Очи не могу да процене шта је то лепо, а шта није, то њих не занима.

Ту процену врши его. То је његова опсесија. Он је тај који постави препреку између душе и онога што јој је потребно, и што тражи.

Што човек дуже живи у њему се сакупља све више препрека и потребно је веће одрицање како би се ујединио са оним чему тежи.

Сваки неуспех у њему поставља нове баријере.

Зато је све више усамљених и оних који су се „предали“ на путу проналажења сродне душе.

Понекад се догоди да тек онда када су животне могућности на издисају схватимо да проблем није био у онима који су одлазили, већ у нама јер некима нисмо дозволили ни да приђу.

На крају, све личи на причу о смислу кише.

Та прича је основа већини овоземаљских прича.

Без кише и без љубави, време и Сунце све учине пустињом.

Зато не треба разгонити облаке; чак и онда када доносе олују, они доносе спас и живот.

Да није облака Сунце би све претворило у прах.

Да није туге не бисмо ни знали да постојимо!

Дошло је време када не верујемо ни себи ни другима.

Јесте, милион пута смо се упецали и тако научили да будемо пажљиви.

Остаје да научимо још само једну ствар.

Изгубити веру и поверење у људе и доброту значи изгубити веру у живот.

Јасно је да не заслужују сви људи ни љубав, ни поверење, али боље је разочарати се у њих стотину, него разочарати једнога личним неповерењем.

Колико верујемо у људе – толико верујемо у Бога. 

Ако не верујемо људима како ће нам онда Бог послати оно што желимо. 

Једно је вера у људе а друго је мудрост да раликујемо лукаве и добронамерне.

Друга школа за живот, осим самог живота, не постоји!

Није толико важно да ли неко заслужује нашу пажњу и поверење – важније је да ли ми лично заслужујемо оно што желимо и очекујемо…

Наша унутрашња “киша” је оно што даје, или не даје, смисао ономе о чему сањамо…

Момчило Степановић