Свим ђацима, а посебно онима који први пут полазе у школу, колегама, сарадницима и пословним партнерима желимо срећну и успешну нову школску годину, да у здрављу и радости пронађемо задовољство у раду и сарадњи!

Љубав је…

Добро јутро школице

Добро јутро школице,
стижу ти другари.
Дечаци, девојчице,
нови, а и стари.

Видим ти у новом,
руху своме сјајиш
и под својим кровом,
неку тајну тајиш.

Знам, знања си пуна
и од знања пуцаш.
Ево, стижем, стижем,
да више не штуцаш.

Ево, стижем, стижем,
да преузмем терет.
Један, два, три, нижем…
стићи ћу до девет.

Мирјана Балтезаревић

Волим маму, волим тату
волим другове,
волим секу, волим бату,
волим и себе.

Поља, реке, шуме, брда,
све то волим ја,
моју школу, књигу, лопту,
сунце које сја.

Волим баку, волим деку,
и птице у лету,
моје друштво разиграно
највише на свету.

Волим лето, јесен, зиму,
волим пролеће,
славуј песму разиграну,
волим и цвеће.

Волим српски и енглески,
математику,
и музичко и ликовно,
а и музику.

Треће седам, треће седам,
ето то смо ми,
весели смо разиграни,
прави другови.

Момчило Степановић

ПОХВАЛА

Лепа реч свака врата отвара. Ту древну мудрост Деда Богосав је често понављао. За сваку прилику умео је да пронађе лепу, рекло би се праву, реч.
Волели смо да, како је Деда Богосав то назвао, трчимо за лоптом. Једном смо се посвађали не желећи Мирка у екипи. Били смо убеђени да тим за који игра Мирко мора да изгуби.
Наше пољанче за игру било је тачно преко пута Деда Богосављеве куће.
Позвао нас је да седнемо за сто у летњој башти, понудио нас бомбонама и наредио да узмемо оловке и папир.
– На овом папиру нека свако од вас запише по неколико речи којима би описао Мирка, – наредио је.
Дохватили смо оловке и просто се утркивали ко ће написати више увреда на Мирков рачун. Деда Богосав се загонетно смешио и шапутао нешто Мирку.
Док смо довршавали задатак пришао нам је, узео папир и почео да чита:
– Милош је смотан, не зна да шутне лопту, не може брзо да трчи,…
– Чекајте! – повикао сам, – ту не пише Милош него Мирко, то важи за њега а не за мене!
Као да је то чекао. Пустио ме је да избацим из себе свој бес и рекао:
– Ти си писао о себи. То што мислиш о Мирку, то си ти!
Да је ово рекао неко други вероватно бих га почастио неким речима које момчићи користе у потаји али Деда Богосаву нико није упућивао ружне речи. Зачуђено сам га погледао у очи. У њима није било прекора али ни смеха. Био је миран и озбиљан. Постидео сам се. Био је у праву, као и увек. Иако се обраћао мени лично и остали дечаци осећали су се слично. Пустио нас је неко време да се стидимо а онда рекао:
– Ако је то што сте написали о Мирку тачно онда сте га ви учинили таквим. Добро познајем Мирка и знам да је он дете какво се само пожелети може. То што није баш успешан у трчању за лоптом није разлог да га избегавате и понижавате. Ако се добро сећам он вам свима помаже кад запне из рачуна и не каже вам да сте… некакви!!! Ко вам ради домаће задатке, а?
Погнули смо главе као покисли голубови и гледали у земљу. Осећао сам да нешто намерава:
– Ако је то трчање за лоптом заиста толико важно онда научите и Мирка да и он трчи.
– Како се то може научити? – било ми је у грлу али више нисам имао храбрости да било шта кажем.
– Било би лепо да позовете Мирка да се игра са вама. Ви сте добри момци и знате да је човек важнији од игре.
Одлично смо га разумели. Те вечери, а и касније, отимали смо се да Мирко игра у нашој екипи. Додавали смо му лопту и нисмо му сметали. Деда Богосав нас је задовољно посматрао из свог омиљеног хлада летње баште.
После неког времена Мирко је, веровали или не, био веома добар у трчању за лоптом.
Момчило Степановић, Добротољубље