УДРУЖЕЊЕ КРЕАТИВНИ УЧИТЕЉИ

Сајт за подршку деци, родитељима и наставницима у изазовима одрастања, родитељства, васпитања и образовања

Аутор и сарадници


О аутору

 

 

 

 

 

 

Момчило Степановић, тел: 064-8017038; имејл: stlamomcilo@gmail.com

Основни подаци:

-Дипломирани учитељ  са 30 година искуства у учионици

-Педагошки саветник

-Саветник – спољни сарадник ШУ Београд

 

 

-Оснивач удружења Креативни учитељи и члан Менсе Србије са којом удружење има потписан споразум о сарадњи у области образовања

 

 

 

 

 

-Аутор и реализатор више програма стручног усавршавања у образовању

-Аутор нових наставних метода, књига и уџбеника

 

 

 

-Оснивач прве образовне платформе за он-лајн учење за ученике млађих разреда

КРЕАТИВНА Е-ШКОЛА  http://kreativniucitelji.edu.rs/onlineskola/

 

 

 

-Аутор Креативне школице успеха и других пројеката

 

 

О сарадницима:

 

 

Весна Петровић

Професор разредне наставе

Специјалиста методике природе и друштва

Педагошки саветник

Аутор програма стручног усавршавања.

 

Тања Витас

Професор разредне наставе

Педагошки саветник

Аутор одобрених уџбеника за Свет око нас за први и други разред, за децу са посебним потребама.

Аутор програма стручног усавршавања.

   

 

 

 

 

 

 

Јасмина Петровић

професор разредне наставе

Аутор програма стручног усавршавања.

 

Ко сам ја и како је настала ова прича

Зовем се Момчило. Моје званично “академско” занимање је учитељ, а нису ми страна ни многа друга занимања за која немам “папир”.

На идеју да креирам програм који ће деци омогућити да буду бар корак ближе педагошком идеалу “учење у радости”, дошао сам након приближно 20 година настојања да традиционалним методама пружим деци могућност да уче са свешћу да то чине ради себе и за своје добро. Иако су резлтати били добри, осећај да се превише ослањам на своју личност, није ме напуштао. Осећај успешности коју сам имао у раду са децом, није био ни близу осећаја који сам имао у неким другим пословима, којима сам, стицајем околности, морао да се бавим.

Осећао сам да у “послу са децом” нешто “системски” није у реду, и често се питао да ли је тај посао уопште за мене. Одговор је дошао изненада у то виду педагошког концепта који је заступала и промовисала почивша Снежана Жана Борисављевић. Најважнија ствар коју сам разумео захваљујући Жани је да у фокусу учитељског рада не треба да буду наставни садржаји и “знања” већ сама деца и њихов целовит развој. Када сам схватио зашто нека деца не прихватају да узму оно што им свакодневно нудим, разумео сам и то да та деца у школу долазе из сасвим другачијих побуда у односу на оне са којима рачуна класична педагогија.

Тако је мој истраживачки дух одлучио да изађе из безбедне зоне класичне наставе. Иако се активности, које сам упознавао на обуци коју је Жана водила, нису уклапале у моје већ формиране педагошке навике, одлучио сам да покушам да их применим. Приметио сам да деца добро регују и видео значајне промене у њиховом односу према учењу и у самопоуздању.

На тој степеници сам се окренуо науци, пронашао и проучио на десетине књига, махом оних до којих званична педагогија није дошла ни до данас. Посебну корист имао сам од сазнања о законитостима сазнајних процеса, памћења, мотивације, различитости… Једном речју, разумео сам како функционише људски мозак када је у питању учење. То је омогућило да откријем где сам грешио и да схватим да сам као учитељ најпотребнији оној деци која су најмање успешна. Зато сам почео да откривам и креирам начине да оно што треба да науче, и чиме треба да овладају, прилагодим природним особеностима и начину функционисања њиховог мозга.

Моја педагошка филозофија

Још као млад учитељ, вероватно научен веома лошим личним ђачким искуствима, осећао сам да “императив излагања деце школовању” не треба да буде “ДОБАР УЧЕНИК” већ “ДОБАР ЧОВЕК”. Вероватно је то осећање отворило сва остала врата. Једноставно, увек сам осећао потребу да децу усмеравам у том правцу.

Откривањем и упознавањем принципа холистичког образовања, коцкице су се сложиле. Промене код деце су ми дале крила. Открио сам нова задовољства у свом послу посветио му се у потпуности. Временом, од онога у шта ме је Жана увела, остали су само принципи које сам даље разрађивао у наставне методе и концепте.

Убрзо сам схватио да оно што је Бог учинио доступним кроз моје искуство, не сме остати само моје. Одлучио сам да заједно са сараданицима, Весном Петровић, Слађаном Обрадовић и Невеном Лукић (тада Поповић) покушам да акредитујем програм стручног усавршавања и тако широј педагошкој јавности учиним доступним оно што знам и у шта сам уверен. За дивно чудо, програм је прошао “тријажу” Завода за унапређивање образовања и васпитања. Кажем за дивно чудо, јер знам да о акредитацији углавном одлучују људи који имају другачије педагошке концепте и визије.

Почетно одушевљење изавано успешном акредитацијом, брзо је спласнуло. Овако како је осмишљено стручно усавршавање, аутори и реализатори програма практично морају да се убеђују са полазницима који на обуке долазе углавном по потврду да већ знају све и да би сами пред собом оправдали своју компетентност. Када им се укаже да неки од основних принципа учења могу да буду другачије схваћени, обично се јавља отпор. То је омогућило да схватим да су учитељи већ формирани људи, и да је релативно мало оних који желе да преиспитују укорењене педагошке концепте. Више пута, од стране колега, чуо сам или осетио мисао “учење је учење – дете треба да седи и учи, а игра је игра – то су две ствари”.

То ме није обесхрабрило, али све више сам размишљао о томе да немам довољно времена ни енергије да се убеђујем са онима који мисле другачије. Уосталом, то је њихово легитимно право. Сатисфакцију сам налазио у сазнању да они који пружају највећи отпор у ствари се и најчешће жале на тешкоће у раду.

Након неколико година, онда када сам постао сасвим сигуран у вредност програма, схватио сам да је пут измена у систему путем стручног усавршавања, практично “немогућа мисија”. Ипак, време није пролазило узалуд. Тестирањем програма, а охрабрени резултатима, Весна Петровић и ја дошли смо на идеју да програм учинимо доступним деци у форми помоћног образовања, то јест помоћне припреме за школу. Прихватио сам се креирања сценарија целовитог програма, припреме радног материјала, обуке реализатора… То је све било лако и ефикасно. Оно што није било лако су “заврзламе и катакомбе” правног и економског пословања којима је требало овладати, а које су тако осмишљене да се човеку смучи живот, али, ваља ми пливати и у тој води.

Изјава захвалности

Као идејни творац и аутор програма дугујем велику захвалност: почившој Жани која ми је својим примером дала инспирацију да покушам да урадим нешто за општу добробит деце и професије; Весни Петровић која ми је пружила стручну подршку, тестирала програм и била “глас разума” у почетној фази пројекта; Тањи Витас која је пружила драгоцену помоћ у коначном обликовању и уређењу програма и радног материјала, бавила се детаљима за које као аутор нисам имао довољно слуха, стрпљења и времена; Јасмини Петровић која је својим искуством и предлозима допринела да уочим и отклоним неке недостатке; Стефану Степановићу који је веровао у програм, применио га као корективни програм, изван првобитно постављене циљне групе, и тиме ме, као аутора, додатно уверио да не смем одустати од идеје да програм учиним доступним, и који је пристао да заједно носимо терет организације и реализације активности; Борису Пројовићу који ме је увео у “нови свет” учења и памћења, и што ме је научио шта је то ОМТ (оперативно меморијски тренинг) и колики је његов значај у развоју интелектуалних потенцијала деце.

Ипак, највећу захвалност ћу исказати људима добре воље који су поверовали у “моју причу”, одвојили своје време, уложили енергију, пожелели да прођу обуку и буду реализатори програма.

Хвала свима од срца!



Контакт информације

УДРУЖЕЊЕ КРЕАТИВНИ УЧИТЕЉИ
Телефон за контакт: 064/801-7038
ПИБ: 106736487
Текући рачун: 205-161924-92


Креативна школица успеха

Педагошко саветовалиште

Актуелности

  • Вести
  • Чланци
  • Архива